Teško da možemo naći čoveka koji se ne seća imena svog učitelja ili učiteljice. Učiteljica ili učitelj se urežu u naše pamćenje, i njihova podrška i kvalitetan rad nas prate kroz život, baš kao i njihovi propusti. Biti učitelj nije zanimanje. To je poziv.
Angelina Mirković je učiteljica u OŠ „Danilo Kiš“ na Voždovcu i autorka našeg izdanja „Deca će vam reći“ i seminara “Učimo kroz igru poštujući različitosti”. Angelina Mirković je mađioničar koji je u stanju da iz svog šešira istovremeno izvuče znanje, ljubav, razumevanje, toleranciju, pravednost – i napravi čudo.
Sa svojom prvom generacijom je stvarala jedan novi pristup obrazovanju, delimično ga prenela na papir i napravila je nezabeležen uspeh. Njena prva generacija je na kraju petog razreda imala 28 odličnih i 2 vrlodobra učenika. Praksa pokazuje da je u pitanju redak uspeh. Veoma sam zahvalan Angelini i njenim učenicima jer su pokazali da dvogodišnji trud na izradi priručnika nije bio uzaludan i da taj pristup funkcioniše. Najmanje što mogu, kao izdavač i urednik priručnika, jeste da objavim vest i intervju sa Angelinom na našem sajtu.
Kako si se osećala kada si čula za rezultat koji je tvoja generacija učenika postigla u petom razredu, s obzirom da prelazak u peti razred predstavlja stres i deci treba malo vremena da se naviknu? Ima li nekih reakcija kolega nastavnika?
Malo je reći da sam bila zadovoljna kada sam čula za rezultat koji je postigla moja generacija na kraju petog razreda. Bila sam izuzetno ponosna jer je od 30 učenika, peti razred njih 28 završilo sa odličnim uspehom a 2 sa vrlo dobrim. Što se tiče reakcija kolega, nastavničko veće ne pamti takav uspeh. Razredni starešina je javno pohvalila moj rad. Nisam znala da primim kompliment, a mogla sam da vrisnem od sreće. Divan osećaj su upotpunili i roditelji đaka koji su mi se zahvalili na tome kako sam pripremila njihovu decu za dalje školovanje.
Postoji izreka koja kaže da je nastava lakša od vaspitavanja. „Za nastavu se mora nešto znati, za vaspitavanje se mora nešto biti“. Koje karakteristike treba da ima dobar učitelj, s obzirom da je veliki deo vaspitavanja prepušten njemu jer roditelji danas nemaju dovoljno vremena da se posvete deci?
S obzirom da deca danas veliki deo svog vremena provode u školi, što u boravku, što u nastavi, vaspitanje je dobrim delom prepušteno učiteljima. Bitno je napomenuti da dobar učitelj treba da voli, malo je reći voli, on treba da obožava svoju profesiju, da bi svakoga dana nalazio dovoljno strpljenja za svoj posao, odnosno za decu i da bude svestan činjenice da ima veliku odgovornost kada su u pitanju i obrazovanje i vaspitanje. Škola je i danas prvenstveno vaspitno-obrazovna ustanova, ne samo obrazovna. I pored tolike ljubavi i strpljenja, svakako će doći trenuci u kojima učitelj neće imati dovoljno stpljenja, i baš u tim momentima je najbitnije sačuvati mir, biti pravičan i sagledati sve, uzeti u obzir i ugao deteta i shvatiti koliki uticaj imamo na njihov život. Što se tiče kućnog vaspitanja, često smo u poziciji da “pokrivamo” i taj deo i krenemo iz početka. Nema tu prostora za komentare tipa “Kako to ne znaš ili O čemu si razmišljao”. Ne zna, vi vidite da ne zna, stoga uzmite stvar u svoje ruke i prihvatite situaciju. Mnoge stvari dete prvi put od nas čuje i niko mu ranije nije ukazao na grešku.
Posvećena si, kreativna, istražuješ, isprobavaš, usvajaš metode koje ti se dopadaju, izmišljaš sopstvene metode. Kako izgleda taj obrazovni „model Angeline Mirković“?
Od svoje osamnaeste godine radim sa decom. Kao dečiji animator, spoznala sam da u meni sve vreme postoji taj dečji duh i da sa lakoćom mogu ispratiti decu i njihove ideje. Kada sam se kasnije zaposlila u prosveti, uvidela sam da mi uopšte nije teško prezentovati nastavu kroz igru, pogotovu nastavne jedinice prvog razreda, a deca su to sjajno prihvatila i pratila svaki korak. Mnogo nastavnih jedinica prvog razreda dozvoljava da se kroz igru obrađuju sadržaji. Nakon prvog razreda nam se značajno smanjuje ta mogućnost, ali baš u prvom razredu, kad oni stiču utisak o školi, o odeljenju, o toj maloj zajednici i o vama kao pedagogu, to može biti ključno. Najbitniji momenat je taj pozitivan prvi utisak jer nakon toga sledi četiri godine sjajnog druženja, te poštovanja škole i vas kao učitelja, jer se deci dopada način na koji im nešto prezentujete. To je definitivno bila igra pre svega drugog. Kada steknete njihove sipmpatije, služite se i ostalim oblicima rada, stvarajući dobru radnu atmosferu u kojoj možete da im usadite i prenesete znanje. Nastavne metode i priprema za čas su samo okvir i cilj koji postavimo na početku svakog dana, svakog časa, a onda pratimo raspoloženje i interesovanja učenika i pristupamo lekciji na način koji je tog trenutka deci najprihvatljiviji. Kada prepoznamo njihova interesovanja, to nam služi kao vodič koje ćemo nastavne metode i oblike rada sprovoditi. Ako su raspoloženi za razgovor i vodi se interesantna razmena mišljenja, nemojte je prekidati, iako ste planirali grupni rad. Ukoliko su pospani , nema smisla počinjati razgovor. Jedina mana takvog rada, u kom se prati njihovo raspoloženje i gradi osećaj za njihovo interesovanje jeste to što čas može da izgubi funkciju, da se ne ostvari cilj ukoliko im to vremenski dozvolite, tako da je izuzetno važno da kontrolišete tok časa i da ih vraćate na cilj koji ste postavili. Kada god je bilo moguće, mi smo izlazili napolje i koristili povoljne vremenske prilike da budemo u prirodi i da, pogotovu u nastavi Sveta oko nas, predajemo taj predmet u najboljem mogućem prirodnom okruženju. Tako da su oni usvajali znanja opažanjem, kroz igru, na interesantan način, što je deci izuzetno prijalo i otuda je deci jedan od omiljenih predmeta bio sve četiri godine – Svet oko nas i kasnije Priroda i društvo.
Koliko ti je vremena trebalo da uspostaviš dobar odnos sa roditeljima i koliko je to bitno za obrazovni proces u prva četiri razreda?
Dobar odnos sa roditeljima je izuzetno važan za obrazovni proces u svih osam razreda, jer oni su vaša podrška u svakom smislu. Dete je tu u sredini, i ukoliko nemate podršku roditelja, ili vam sruše autoritet, izuzetno je teško raditi sa detetom. Na prvom roditeljskom sastanku kolege i ja uglavnom istaknemo roditeljima da ne iznose mišljenje o našem radu pred decom i da sve što nam zameraju možemo rešiti razgovorom u terminu Otvorenih vrata (termin za individualne razgovore sa roditeljima). U početku je to uvek sjajna saradnja i dobra energija, uz obostrano ukazano poverenje, a onda vremenom doživljavate neke oscilacije, što je očekivano. U momentu kada deca zavole moj način predavanja, školu, drugare, socijalizuju se, roditelji su prezadovoljni i saradnja je odlična. Treba istaći da je u prvom razredu zastupljeno opisno ocenjivanje gde roditeljima, evo i dan-danas, nije jasno tačno koja je to ocena. Većina roditelja razume samo brojčane ocene, tako da ne vide nikakav problem i jednostavno, sjajno sarađujemo.
U drugom razredu ponekad dođe do situacije u kojoj roditelji insistiraju na odličnom uspehu svoje dece, odnosno peticama iz svih predmeta, pa traže grešku u mom radu ili načinu ocenjivanja. Nikada nisam poklonila ocenu, uvek je predstavljala rezultat njihovog rada i zalaganja i, što je važno, u svakom momentu je postojala mogućnost da se popravi. To na kraju pokazuje i uspeh u petom razredu jer je ta spoznaja da sve mora da se zasluži učvrstila njihove radne navike, tako da su iz razreda u razred imali sve bolji uspeh, a u petom najbolji. Nekim roditeljima to može predstavljati izazov, tako da se dešavalo da se naš odnos malo promeni. Posle drugog razreda i rešenih nesuglasica oko ocena, prvenstveno sa roditeljima, dobar odnos se ponovo uspostavlja i takav je do kraja četvrtog razreda. Roditelji prepoznaju moj trud i ljubav prema poslu, vremenom i pravičan odnos prema svakom detetu i nakon dve godine se, uglavnom, odlično razumemo. Najvažnije je istaći, prilikom svakog razgovora sa roditeljima, da mi imamo zajednički cilj i da je dobra saradnja neophodna.
Gde pronalaziš motivaciju za toliku posvećenost radu, ako se uzme u obzir da se zaposleni u prosveti, nažalost, ne mogu pohvaliti visokim platama?
Kada bi motivacija bila samo novac, odnosno mesečna nadoknada koju primamo za svoj rad, verovatno se nijedan učitelj ne bi više bavio ovim pozivom. Motivacija za rad sa decom su upravo sama deca, jer svaki dan kada uđem u učionicu mene sačeka neverovatna energija dvadesetoro ili tridesetoro mališana. Kada ste predani ovom pozivu, svakako se i iscrpljujete energetski ali mislim da je ovo jedini posao koji vam istovremeno i troši i vraća energiju. Deca osećaju vašu ljubav prema njima i to vam uzvraćaju svakodnevno.
U prethodne dve godine imali smo predstavnike u najboljih 50 za prestižnu prosvetnu nagradu „Global Teacher Prize“. Naša deca redovno osvajaju medalje na svetskim šampionatima. Sa druge strane, na PISA testovima ne prolazimo dobro. Prilično kontradiktorno. U čemu je, prema tvom mišljenju, problem našeg obrazovanja?
Poražavajuća je činjenica da na PISA testovima naši učenici ostvaruju loše rezultate, iako imamo izuzetno dobre, kvalitetne učitelje. Postavlja se pitanje šta se dalje dešava, posle 4.razreda, u njihovom obrazovanju. Učitelji su stekli utisak da su nastavnici prinuđeni u starijim razredima da se više bave formom nego suštinom. Činjenica je da rade sa velikim brojem učenika i nemaju vremena da zastanu, bolje ih upoznaju, i nađu način da svakome prenesu svoje znanje. Koliko god bilo zanimljivo njihovo predavanje, i te kako su ograničeni Planom i programom, kao i svi mi, ali mi za razliku od njih imamo četiri godine da iste nastavne jedinice ponovimo iz razreda u razred, proširimo znanje, ali sa predznanjem o samom učeniku, o karakteru učenika i načinu prilaska tom učeniku. Nastavnici u predmetnoj nastavi nemaju tu privilegiju, tako da rade uglavnom frontalno i moraju da ispune ciljeve iz Plana i programa. Uglavnom su zastupljene obrade novog gradiva bez dovoljno časova utvrđivanja, za šta oni nisu krivi ni odgovorni. I deca onda izađu iz škole sa tim reproduktivnim znanjem, koje apsolutno ne znaju da primene. To se dešava i u srednjoj školi. Zaključili smo da je to veliki nedostatak našeg obrazovanja i da deca jednostavno nemaju prostora, ni vremena, ni uslova da steknu funkcionalno znanje ukoliko se stalno bave čistom reprodukcijom i svoje znanje pokazuju na testovima. U velikim grupama retko kad mogu i usmeno da odgovaraju. Naučili su da uče napamet i usvajaju mnogo informacija, da to reprodukuju i, naravno, te iste zaborave vrlo brzo. Moramo naglasiti da deca posle 4. razreda rade TIMS testove i tu su pri vrhu tabele na svetskim listama, što govori o radu učitelja. PISA testovi oslikavaju rad u starijim razredima – rad predmetnih nastavnika.
Da li misliš da je gradivo preobimno, da tu možda ima previše podataka koje svako dete može da nađe na Google-u i da se forsira to reproduktivno znanje a malo se vodi računa o funkcionalnom znanju a da je decu mnogo važnije naučiti da razmišljaju nego da uče samo podatke?
Plan i program se nije drastično menjao unazad 50 godina i predstavlja ograničavajući faktor. Trenutno postoje neke indicije i promene u Planu i programu, ali izuzetno su male s obzirom na okolnosti u kojima živimo. U 21. veku, kada su deca izuzetno upućena na internet, telefone, tablete, kompjutere – mi im govorimo o nekim stvarima koje su davno pravaziđene. Nastavni sadržaji predviđeni Planom i programom su takvi da se i učitelji jedva snalaze u njima a toliki obim istih velika su prepreka u posvećivanju nastavnika deci na pravi način, a šanse da se deca nauče funkcionalnom i logičkom razmišljanju i primeni sopstvenog znanja, su sve manje.
Na više mesta sam pročitao izjave da administracija prikriva nerad. Dovoljno je da prosvetni radnik ima ažurno popunjenu administraciju a ostalo nije bitno. Koliko ti vremena oduzima administracija i šta misliš o njoj? Po tvom ličnom mišljenju, na koji način bi bilo najrealnije procenjivati rad nastavnog osoblja?
Kolege i ja često komentarišemo da je danas u Srbiji mnogo važnije biti učitelj na papiru, a ne učitelj u realnosti, tako da je administracija faktor koji nas izuzetno usporava, ometa i zamara bespotrebno. Što se tiče redovne administracije, kao što je vođenje dnevnika, to se ažurira dnevno, i to je potrebno. Međutim, raznorazni izveštaji o radu, koje mi pišemo, izveštaji su o nečemu što smo odradili i imali bi smisla da su koncizni i jasni. Jedan od izveštaja sadrži 18 stranica A4 formata o radu odeljenskog starešine. Taj izveštaj može da izgleda sjajno, odnosno svako može da napiše takav izveštaj, a uopšte se ne pominje niti se ikako proverava realna slika i način na koji u stvarnosti učitelj radi sa svojim odeljenjem. U nekim normalnim okvirima je nužno, odnosno svrsishodno, ali ovo kako je danas stanje u prosveti, jasno je da administracija oduzima izuzetno mnogo vremena i crpi energiju koju bi, u protivnom, posvetili deci, odnosno đacima. Na kraj sa administracijom izlazim tako što nisam dovoljno ažurna i ispunjavam tu normu kad god moram, odnosno kad se već približe zadati rokovi, obavim sve što treba i ispišem sve izveštaje. U principu nikada doslovno, odnosno realno ne prikažem stanje stvari u izveštaju jer moj rad je mnogo više od onoga što piše u tom izveštaju. Ne postoji forma izveštaja gde bi mogla da istaknem sve što sam radila u toku godine. Kako može da se proveri rad učitelja i koji je najrelevantniji način? To bi bila poseta časovima, i to mnogo češće nego što se dešava u praksi. Poseta časovima, razgovor sa učenicima, sagledavanje angažovanosti učenika na času, njihovog ponašanje na času i van učionice. Kada vidite da u jednom razredu postoji dobra atmosfera, da su deca socijalizovana, poštuju pravila, pokazuju svoje znanje, tako jedino možete doći do realne slike kako neki učitelj radi i kolike su njegove zasluge.
Dobila si novu generaciju prvaka. Jesi li uspela brže i lakše da im se približiš?
Nova generacija, novi momenti. To je grupa koja je izuzetno neposredna, otvorena, iskrena, u mnogome drugačija od prethodne generacije. Jeste mi bilo lakše da im se približim jer su oni bili otvoreniji za saradnju, ali sa druge strane, teže je bilo da se disciplinuju i nauče pravilima ponašanja. Došli su puni predznanja i znatiželje, ali na način koji je izuzetno izazovan za rad u grupi. Socijalizacija je išla sporije u početku jer su svi želeli da dobiju svojih 5 minuta i da privuku pažnju. Opet, naravno, putem igre i zanimljivih predavanja i časova sam zadobila i njihovo poverenje, njihovo poštovanje i nakon tog momenta je sve došlo na svoje, tako da sada odlično sarađujemo.
Kažu da učitelj raste sa svakom generacijom učenika. Koliko si ti porasla sa prethodnom generacijom?
Dosta sam naučila od prethodne generacije i od toga kako su oni savladavali nastavne sadržaje. Pokazali su mi smer ličnog usavršavanja i naučili su me novim pristupima deci i radu. Neizmerno sam im zahvalna,što sam napisala i u predgovoru priručnika, jer su oni zaslužni za to što imam toliku motivaciju da radim nešto drugačije, da se usavršavam i njih osposobim za sve što ih očekuje, uz konstantnu pažnju posvećenu negovanju ljudskosti. Rastali smo se sa porukom „Ne zaboravite najvažniju lekciju, a to je da budete dobri ljudi“. Oni su mi za sav trud uzvratili na najbolji mogući način, sve vreme našeg druženja i na kraju petog razreda.
Na kraju, da ti poželim da i ova trenutna generacija bude uspešna kao prethodna i da te pitam da li ima nešto što bi dodala a da te nisam pitao?
Obratila bih se svim svojim kolegama-učiteljima kojima ću se uvek diviti, jer znam koliko ljubavi i energije svakodnevno troše u školi i pozvala ih na razmenu ideja i mišljenja na naš seminar, „Učimo kroz igru poštujući različitosti“. Zaista imamo šta da im prenesemo i mnogo toga podelimo sa njima. Kada smo svesni činjenice da čovek uči dok je živ, neprocenjiva su iskustva učitelja koji ju spremni da dele i nauče nešto novo. Radujem se toj razmeni!