U moru prenapornih i vrlo često nesmislenih tekstova i rasprava, potpuno me je razgalio i oraspoložio klip „kućne devojčice“, jednog trogodišnjeg slatkiša koji je postavila njena mama. Taj predivni klip me je i podstakao da uradim ono o čemu dugo razmišljam.
Sjajan šlagvort za tekst mi je dao norveški ministar zdravlja Bent Goe, koji je, u svom obraćanju građanima na pres konferenciji, između ostalog, rekao i sledeće:
„Zahvalili smo se ovde dosad mnogima na doprinosu i trudu tokom ove epidemije. I sada je krajnje vreme da zahvalimo našoj omladini. Oni su podneli zaista veliku žrtvu. A kada ste mladi, ništa kasnije se ne može porediti sa ovim sada. Prolećni dani kada imate 14 godina vas neće sačekati da se vratite. Leto sa 17 godina je samo jedno. Maturanti neće ponovo biti maturanti.“
Deca i omladina su podneli podjednako velike žrtve kao i penzioneri. Sve će se vratiti u normalu, nadoknadiće se propušteno, radićemo jače i bolje da što pre vratimo izgubljeno. Naši mali drugari neće imati novu priliku za proleće u tom uzrastu. Niti će imati novu priliku da zavole i razumeju geometriju, da sa drugarima analiziraju „Orlovi rano lete“, da im nastavnik biologije objasni koliko je naš organizam fenomenalan ili da razumeju kako je Južna Amerika neverovatan kontinent. A nije da nisu postavljali pitanja. Postavljali su ih mnogo. Njihovi mali, razumni mozgovi, nezatrovani strahom, nezaglupljeni medijima prirodno radoznali, tražili su odgovore. Dete ima urođeno kritičko mišljenje. Strategije obrazovanja koje u svoj program stavljaju kao bitan aspekt razvoj kritičkog mišljenja, svesne su da ono postoji, inače ne bi moglo da se razvija. Škole i roditelji ga otupljuju do iščezavanja razvijajući podobnost umesto kreativnosti.
Neke sjajne premijerke kao što su Džasinda Ardern i Ema Solberg,premijerke Novog Zelanda i Norveške su imale posebne konfrencije za štampu na kojima su se obraćale deci. Neki sjajni premijeri poput Džastina Trudoa i Skota Morisona, premijera Kanade i Australije su odgovarali na dečja pitanja koja su klinci slali u video zapisu. Ovde se uglavnom sve svelo na roditelje, pa su neki klinci imali sreće da dobiju objašnjenja, a neki su mogli da čuju samo „Zato što tako mora“ i „Zato što je tako naređeno“. Neki su imali sreće da imaju nastavnike pune razumevanja koji su se trudili da više razgovaraju sa decom, a manje ih opterećuju gradivom, a neki su dobijali na stotine zadataka. Na sreću, deca se mnogo lakše prilagođavaju od nas starijih pa su našli i neke dobre strane u ovoj situaciji.
Silni tekstovi i prilozi su napravljeni na bazi razgovora sa odraslima i pitanjem kako oni podnose krizu. Nisam video da je neko razgovarao sa decom. Zato sam želeo da čujem mišljenja mojih omiljenih klinaca i njihovih drugara. Evo nekih od njih. Kao i u životu, devojčice su mnogo otvorenije kada se radi o osećanjima. Zbog zaštite privatnosti, navedeno je samo prvo slovo imena i pol.
„Ne sviđa mi se to što ne mogu da idem napolje kad ja hoću. Sviđa mi se što ne idem u školu zato što se sa drugarima viđam napolju. Nedostaju mi babe i dede, ali znam da će ovo proći i da ću opet ići kod njih“. Nxx, 13 godina, dečak
„Sviđa mi se što sam unutra, ali malo sam i tužna što ne idem u park i ne viđam drugare. Sviđa mi se što nema škole, ali meni nije toliko lepo da se ne družim ni sa kim. Fali mi da se igram u parku, da se družim, da idem u igraonice, da vidim dedu, da idem na čamac i to je sve“. Vxx, 7 godina, devojčica
„Meni je ovde super u izolaciji, a i ovo na terasi, na krovu gore mi je isto sjajno. Meni je bolje u izolaciji nego kad idem napolje i to, ali to kad ne idem kod bake i deke mi je baš grozno. A kad se ja ponekad zakašljem, pomislim da imam korona virus stvarno. Ali ja to kažem mami i tati i oni kažu da nemam. Doviđence!“ Hxx, 8 godina
„Meni je ova izolacija super. Ne moram da žurim da se spremam za školu. Ali, mnogo mi nedostaju drugari i učiteljica i to što ne mogu da izađem napolje kad god poželim“. Vxx, 10 godina, devojčica
„Meni se ovo ne sviđa jer ja volim da mogu da idem napolje i smeta mi korona. Ali imam moje igračke i lepo mi je u kući“. Ixx, 5 godina, devojčica
„Kod karantina mi se sviđa to što imam vremena da naučim nešto novo i zanimljivo. Ne sviđa mi se to što ne mogu da se viđam sa svojim drugarima“. Jxx, 10 godina, devojčica
„Nedostaje mi škola, nedostaju mi drugari, izlasci napolje i moji treninzi. Sve ostalo mi je super“. Lxx., 13 godina, devojčica
„Ne sviđa mi se što nas ne puštaju napolje a lep je dan! Ova korona nam je pokvarila divne dane! Na primer, nekom je rođendan a ne može da ga slavi. Smeta mi korona. Nedostaju mi svi drugari, nedostaju mi baka i deka. Eto, to je sve zasad. U stvari, nedostaje mi škola i moj učitelj i učiteljica iz boravka, nedostaje mi dvorište u školi, nedostaje mi domaći u školi. Ne sviđa mi se ovaj domaći kod kuće. Eto, to je to“. Jxx., 7 godina, dečak
„Meni smeta što sam u izolaciji, zato što ne mogu da se viđam sa drugarima i ne mogu da idem u školu. Mnogo je teško, ali navikla sam se“. Nxx,12 godina, devojčica
„Ja mislim da je ova situacija potresla celu planetu. Pogotovu nas decu. Ne možemo da izlazimo napolje i funkcionišemo kao pre. Nikada nisam verovala da ću reći da mi nedostaje škola. Ali ne zbog učenja nego zbog mojih divnih drugara. Moja porodica i ja poštujemo zakon o policijskom času i pomažemo najstarijima (baki i deki). Mislim da će ova situacija brzo proći, a za to vreme, dok nam je korona u poseti, preporučujem da svi ostanu kod kuće i igraju se. Takođe da čuvaju sebe i svoje najmilije“. Kxx, 11 godina, devojčica
„Meni se nimalo ne dopada što ne idemo u školu. Meni i mojim drugarima je teži i komplikovaniji ovaj način učenja. Potpuno je drugačije kada smo u učionici i možemo da pitamo profesore sve što nam nije jasno. Lakše nam objasne. U početku sam se plašila da izlazim iz kuće da ne prenesem virus mami ili tati. Najteže mi je bilo što sam svoj sedamnaesti rođendan proslavila bez svojih prijatelja i najbližih. Želim da izlazim kad hoću, želim da se družim, želim da živim, ali ne zatvorena u kući“. Txx, 17 godina, devojčica
Sve izjave su izvorne, nešminkane i necenzurisane. Većina dece zna da su male šanse da se razbole ali da mogu da ugroze svoje najmilije. Ne traže aplauz i ne drame. Svoju teskobu stiočki podnose. Ne zaboravite, kad sve ovo prođe, da nagradite male, diskretne heroje. Itekako su zaslužili.
Link do „kućne devojčice“ https://www.youtube.com/watch?v=wcB9aN8BdwI