U tačkama koje slede predstavljena je kompilacija rezultata istraživanja koji mogu da budu iznenađujući. Video-igrice, e-knjige, slobodno vreme za igru i muzika danas su sastavni deo repertoara vaspitača i nastavnika.
Budite spremni da ostavite po strani svoja tradicionalna uverenja jer nauka traži i pronalazi nove metode koje vode ka budućem uspehu, u ovom slučaju – uspehu u učenju.
1. Igranje zastrašujućih i nasilnih video-igrica pomaže deci da savladaju svoje strahove u stvarnom životu.
Sve donedavno, studije koje se bave uticajem video-igara na decu obično su bile usredsređene na negativne posledice i na posledice dugotrajnog igranja video-igrica.
Studija koju je uradila Šeril K. Olson, a koja se pojavila u Pregledu opšte psihologije , ukazuje na to da ima dosta psiholoških koristi od igranja video-igrica. Ona je prepoznala nekoliko društvenih motivacija za igranje video-igrica: jačanje takmičarskog duha, povod za druženje i za neobavezno razgovaranje s prijateljima, kao i obučavanje vršnjaka kako se igra određena video-igrica. Psihološke motivacije za igranje video-igrica još su dublje.
Prema ovoj studiji, kod dečaka koji se bore sa stresom, strahom i besom, tj. sa negativnim emocijama koje mogu imati kao posledicu nasilno ponašanje i agresivnost, igranje video-igrica je delovalo kao sigurnosni ventil za oslobađanje emocija. Bilo je i drugih prednosti: bajkoviti svet igrice u kome ne važe prirodni zakoni izuzetno je zabavan, pun izazova, a tu je i savlađivanje novih veština kao i majstorija i, naravno, uskakanje u različite uloge-identitete. Sve ovo otkriva da video-igrice mogu biti alternativni način za oslobađanje negativnih emocija i mogu da pomognu deci da ublaže urođenu želju za rizikom i avanturom koja u stvarnom svetu po njih može biti opasna.
2. Video-igrice mogu umanjiti poremećaje u ponašanju i poboljšati pozitivan razvoj kod dece sa ADHD (Poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje).
Australijski časopis za obrazovnu i razvojnu psihologiju objavio je studiju o korišćenju video-igrica za pomoć deci sa ADHD. Uzorak dece je bio mali, pa je potrebno više istraživanja. Ali rezultati ove studije pokazuju da je video-igrica (osmišljena da nauči decu kako da kontrolišu brzinu sopstvenog kucanja srca i disanje) imala značajan uticaj na ponašanje te dece. Ovo zapažanje se gubi pred popularnim primedbama kao što su: „Video-igrice su te koje čine moje dete hiperaktivnim” i: „ADHD je bolest koja ovu generaciju pogađa upravo zbog video-igrica”. Ova popularna uverenja nisu potkrepljena naučnim studijama, ali u nekim slučajevima upravo te predrasude usporavaju istraživače koji misle drugačije da to i dokažu.
3. Praktični rad u nauci pruža deci malo ili nimalo učenja.
U pokušaju da obogate učenje, naučni nastavni programi često uključuju praktičan rad ili rad u laboratorijama u kojima se u praksi dokazuje ono što piše u udžbeniku. Međutim, istraživanje Džastina Dilona sa Kraljevskog koledža u Londonu (V. Britanija) pokazalo je da praktični rad nije uvek tako efikasan kao što može delovati na prvi pogled.
Rad u mnogim laboratorijama osmišljen je tako da učenici prate dobijeni „recept” ili listu sa uputstvima, te samim tim i ne koriste veštine kritičkog razmišljanja. Zapravo, upotreba drugih nauka, kao što je tehnologija (pre svega informacione tehnologije uz korišćenje interneta i kompjuterskih prikaza, odnosno simulacija), pomaže učenicima i studentima u savlađivanju naučnih principa i može im omogućiti više vremena za razmišljanje o važnim konceptima, bez gubitka vremena i resursa u slabo opremljenoj ili zastareloj laboratoriji (ne postoji dovoljno moćna hemijska ili fizička laboratorija koja bi đacima i studentima omogućila da vide, na primer, strukturu atoma). Nema sumnje da naučni nastavni plan treba poboljšati na neki način, ali tipični rad u laboratoriji više ne može biti i jedini put. Naravno, potrebno je više istraživanja, ali nije mudro pretpostaviti da će učenici i studenti, samo ako im se omogući da svojeručno vrše eksperimente, savladati neophodne veštine koje su potrebne za razumevanje zakona neke nauke.
4. Šah decu čini pametnom.
Patrik S. MekDonald, veliki ljubitelj šaha i koordinator za mlade pri Šahovskom savezu Ontarija (Kanada), sastavio je niz radova i istraživanja koji naglašavaju prednosti šaha , posebno kada je reč o obrazovanju. Iskreno, o šahu i nema baš mnogo lošeg da se kaže. To je jeftina igra, odlična prilika za socijalizaciju među različitim starosnim grupama i nivoima. Naučiće učenike i studente da uspore, da se koncentrišu, da precizno razmišljaju, usmeriće ih da aktivno razmišljaju, kako induktivno tako i deduktivno, a naučiće ih i da prepoznaju teške i složene obrasce.
Nastavnici zaduženi za decu sa mentalnim i fizičkim smetnjama u razvoju mogu takođe imati koristi od šaha. To je igra koja ne diskriminiše i, bez obzira na nivo znanja nastavnika, igranje šaha pomaže deci da shvate da je „gubljenje” igre isto toliko vredno kao i pobeda.
Preuzeto sa
Prevod i lektura Septembar doo