Živite li život koji želite?

Koliko ste se puta zapitali: „Šta mi je ovo trebalo“? Koliko puta ste se osetili nezadovoljni svojim životom, poslom, partnerom, roditeljima, decom, prijateljima? Jeste li od onih koji ništa ne bi menjali u svom životu ili biste sve promenili od rođenja pa nadalje?

Pokušaću da ispričam priču o „Dekoderu porodičnih odnosa“ mr Marije Tepurić Ivošević i o načinu na koji sam je doživeo. Jedno potpuno iskreno i duhovito ogoljavanje svog života od strane autorke, sa posebnim fokusom na vaspitanje, najpre iz ugla onoga ko je vaspitavan, a zatim i onog koji vaspitava, uz potpuno uvažavanje emocija onog na koga se proces odnosi, kreativnom podelom na levaHe i dešnjaHe u zavisnosti od dominantne hemisfere mozga omogućava čitaocu da se i sam poistoveti sa autorkom i ponovo prođe kroz taj proces. Brojni primeri situacija iz života samo olakšavaju da se nešto ne propusti. Meni lično je to „bombardovanje“ primerima bilo ključno da razumem šta se zapravo desilo sa mojim životom. Ništa ne pada sa neba Iza svakog rezultata stoji neki rad. Ukoliko su vaši kapaciteti i emocije uvažavani, rezultati će biti uspešni. Ukoliko nisu, uvek su tu dobre namere iza koji se može sakriti., zaboravljajuću da je put do pakla njima posut.

Mariju sam upoznao na Bogijevoj sahrani, iako sam mnogo ranije znao da postoji. Stvarno smo se upoznali i ozbiljno popričali na četrdesetodnevnom pomenu u jednom beogradskom restoranu. Tada sam i saznao da je psiholog. Bio sam iskreno fasciniran njenim rasporedom i popunjenošću termina u notesu. Znao sam koliko se psiholozi troše na seansama. Svog psihoterapeuta, a nakon toga i prijatelja sam zaticao toliko istrošenog da smo morali da sačekamo i pola sata sa seansom dok se „resetuje“.

Bogi je bio ljudina. Lep kao Apolon, omiljen u svakom društvu, Bivši sportista, prerano navučen na alkohol kao posledicu emocionalnog zanemarivanja. Nema toga ko ga nije voleo. Imao je intuiciju vola da ubije. Šmerekrčina u pravom smislu te reči. Bila je privilegija i čast biti njegov prijatelj. Samo bi pogledao par i odmah je znao da ima ili nema šanse za uspeh veze. Voleo je i poznavao žene. I one su njega volele, iako ga nisu poznavale.

Samo na osnovu fotografije žene u koju sam bio beznadežno zaljubljen rakao je da nemam šanse i da se manem ćorava posla. I ja sam se u sebi naljutio na njega. Završilo se depresijom, letargijom i generalno jako lošim psihičkim stanjem. I psihoterapijom u trajanju od 3 godine.

Da ne bude zabune o psihoterpiji. Obožavam je kao i svog drugara psihologa. Izvorni problem, zbog kog sam otišao, smo rešili za 8 meseci. Ali je onda on ukazao na veći broj problema na kojima bi trebalo raditi. Pa smo onda rešili 90%. I da nisam emotivno zanemareni dešnjaH, verovatno bismo završili. Sve to što sam zaključio iz knjige, čuo sam i od njega, ali je tada samo prošlo kroz uši. Bili su mi potrebni primeri koji će me naterati na razmišljanje i Marija mi je to dala u knjizi.

Kada sam rekao Bogiju kako sam se osećao posle njegovog komentara, tada već na trećoj godini moje psihoterapije a  par meseci pre nego što je umro, samo se nasmejao. „Koja si ti budala! Nju ne možeš da isfoliraš.“ Oćigledno me je poznavao bolje nego što sam pretpostavljao. Nakon što sam pročitao „Dekoder“, shvatio sam i na šta je mislio. Nisam ja folirao nju, ja sam folirao sebe preko 50 godina. Ne zato što sam želeo nego zato što mi je taj kod ugrađen u detinjstvu.

Letos kada smo se čuli, Marija mi je  ushićeno ispričala kako joj se nekako sve odjednom otvorilo i da je napisala knjigu koja će biti BUM! Rekoh da jedva čekam, i da joj stojim na raspolaganju za svaku pomoć. I dočekam je taman dan pre početka Sajma knjiga. Već na promociji u nedelju na našem štandu, po broju ljudi koji su došli i njihovim reakcijama, shvatim da možda stvarno može biti dobra knjiga. Koliko je ona bila zahvalna što sam knjigu promovisao na svom štandu, toliko sam i ja zahvalan što ga je oživela.

Sajam se završio, otišli smo svojim putevima. Ja sam poneo knjige da ih prodajem na sajtu, ona se vratila klijentima i promovisanju knjige na društvenim mrežama. Svaki put kad se čujemo: „Jesi li pročitao knjigu? Pročitaj knjigu!“ Kažem „Važi“, a mislim šta da čitam kada si procenila da sam emocionalno zanemareni dešnjaH, ne shvatajući da to ne znači uskraćen za emocije, već da moje emocije i prioriteti tokom odrastanja nisu prepoznati i samim time su zanemareni. Najpre od onih koji su me usmeravali, a na kraju i od samog sebe. Marija u knjizi upotrebljava sjajan izraz kada piše o vaspitavanju svoje dece. ODGOVARANJE NA EMOTIVNE POTREBE!!! Tek kada sam završio knjigu, shvatio sam koliko je to moćna formulacija.

I krenem najzad sa čitanjem nedavno. Uvodnih 20, 30 strana dosadno kao indijska sapunica. Ali se setim mudrih Marijinih reči da će mi se sve razjasniti kad pročitam. I bogme se razjasni. Upadoše ti delovi da se popuni slagalica koju NI na psihoterapiji nisam mogao da sklopim, jer sam se, po mišljenju psihologa, previše opirao a i COVID nas je prekinuo. Opirao se itekako jesam, toliko da sam i sebe nervirao.

A daleko od toga da nije bilo očiglednih znakova pogrešnog usmeravanja. Nisam imao igračaka kao dete, s obzirom da sam odrastao na selu kod babe i dede jer u varoši nije bilo vrtića, a roditelji su radili i nije imao ko da me čuva. Kada god bih dolazio kući, uzeo bih kevine „Burde“, seo na pod, listao i gledao slike satima. Deda sa očeve strane, koji je živeo daleko i nismo bili bliski, mi je poklonio violinu za polazak u školu. Nikom nije bilo jasno zašto, ali izgleda da, kad provedeš četiri godine u logoru, naučiš mnoge veštine bitne za preživljavanje među kojima je i „čitanje“ ljudi. Kao veliki ćutolog, na taj način je pokušao da spreči da me njegov sin, a moj otac, adaptirani levaH , usmeri na pogrešnu stranu. Kada sam bio ljut, ponašao sam se kao lav u kavezu, kako kaže moja majka. Samo sam špartao po sobi i režao. LevaHci se ne ponašaju tako, oni znaju procedure. Za četiri godine sviranja u mandolinskom orkestru, nikad nisam gledao u note, svaku pesmu bih naučio za pola sata do sat i za nastup mi nisu trebali ni stalak ni notna sveska, mada smo ih svi imali ispred sebe.

Kada sam napisao pesmu, za koju polovina retkih koji su je pročitali tvrdi da je poema, kako bih izbacio iz sebe sav jad i čemer koji mi se nagomilao zbog ogromne količine napravljenih gluposti u samo 18 meseci, majka mi je rekla da sam joj za 8. mart 1974. napisao prelepu pesmu. A ja se toga ne sećam jer nije bilo pohvale. Pohvale su dolazile samo za stvari koje dolaze iz leve hemisfere. Petice, nagrade, dobre partije šaha, popunjene ukrštenice, brzo računanje, sipanje informacija iz rukava… Za kreativni rad, nikad ništa. A tako sam lepe tapiserije pravio iz domaćinstva.

Sve te greške u lošem odgajanju i usmerenju i sopstveno nenalaženje, da ne kažem izgubljenost, došle su na naplatu i  koštale su me prethodnih šest godina baš mnogo novca, emocija, živaca i tamnih vlasi. I možda još nečeg važnijeg.

Bez obzira što su mi sve te stvari bile pred nosom, nisam ih video pola veka. I mečku nauče da igra pa i intuitivca praktičnosti i procedurama, ali čovek vođen intuicijom može biti srećan u praćenju procedura isto koliko i mečka na vašaru. Prolazeći kroz Marijine primere iz knjige, odjednom su počele da iskaču scene iz života kao pop-up reklame i kockice i počele da se slažu.

Sada, kad potražim put u središte sebe, blokade lagano počinju da se otvaraju i komunikacija sa podsvesnim i urođenim je značajno lakša.  Bolje bi bilo da se spoznaja desila sa dvadeset godina, ali nijedna kvalitetna godina nije naodmet.

Ovo nije klasična reklama za knjigu, imam svoja izdanja o kojima bih mogao da pišem i reklamiram ih na taj način. Ja nisam izdavač „Dekodera“ već samo korisnik. Ovo je tekst zahvalnosti Mariji što je ovo napisala i reklama za bolje razumevanje sebe i drugih kako bi se naši poremećeni društveni odnosi vratili koliko-toliko u normalu sa željom da generacijama koje dolaze ostavimo bolju atmosferu od one u kojoj se nalazimo. Jer opravdanje: „I nas su tako učili, mi ne znamo za bolje“, u 21.veku više ne prolazi. Jedan uvaženi profesor, otac mog jako dobrog prijatelja, je  bljuvotinu tipa „pa šta mi fali“ jednog od bivših ministara prosvete prokomentarisao: „Pa fali ti to što ne vidiš šta ti fali“. Sve je rečeno u toj rečenici.

„Dekoder porodičnih odnosa“ nije knjiga za iskreno srećne i ostvarene ljude, oni su sebe dekodirali čim su to postigli. Ova knjiga je baš ono što piše i podnaslovu, priručnik za neshvaćene i one koji ne shvataju.

Ovo je samo segment koji je meni bio potreban. Mariji je najveći kompliment komentar moje bivše da mora da pročita tu knjigu koja je meni uspela da „utera iz dupeta u glavu“.

Ceo Marijin intervju i priču čime se sve knjiga bavi možete odgledati na sledećem linku:

https://www.youtube.com/watch?v=TEswR5zzSFg&t=1573s

Knjigu možete poručiti na:

Dekoder porodičnih odnosa