Crnji jer nije dan žalosti, a žalost ima tendenciju da pritisne jače običnim danima koji nisu dani žalosti – jer utakmica se mora odigrati.

Crnji jer ćemo slagati sebe da dete sa pištoljem nije naše dete, da ne bi nikad moglo biti naše dete.

Jer ako je maloletni K.K. psihopata – on se takav rodio, mi nemamo ništa sa tim. To je već mentalno odstupanje u ličnosti – moglo je bilo kad da kvrcne u glavi, eto njemu kvrcnulo sad. Ali mi tu ne možemo ništa. Fatum. Stihija. Nešto kao zemljotres. Važno da mi ništa nismo krivi.

Mora da je i K-ov otac lud. Nije izgledao kao lud, radio je kao lekar. Ali sigurno je tu nešto nenormalno čim se ovo desilo. Nesnosno je misliti da je on samo prosečan roditelj poput nas, koji baš i ne razume probleme dece ovog našeg vremena, pa pravi neke greške u odgovoru na situaciju. Nesnosno je to misliti – jer šta ako je tako? Kako se onda ovo desilo?

Možda se sve može i tako tumačiti, dubokom psihopatologijom. I tumačićemo naposletku upravo tako. Ali bi bilo veoma opasno da zbog toga zanemarimo sledeće:

1. je naše dete. Deca koja su mu dobacivala uvrede jer je socijalno nesnađeni štreber koji muca – naša su deca. Deca koja su okretala glavu i pravila se da to ne vide – naša su deca. Deca koja su prišla da mu pomognu – naša su deca. Da je ovih poslednjih bilo više – možda bi K. i dalje maštao o astrofizici a vršnjaci koje je ubio vratili bi se svojim kućama iz škole. Možda i ne. Ne mogu da tvrdim.

Ali… Deca koja po mrežama danas pišu da je K. car – naša su deca. Deca koja su danas uplašena i tužna naša su deca. Deca koja su danas besna naša su deca.

Mi o svojoj deci ne znamo ništa.

Ponavljajte kao mantru, lekovito je: ja o svom detetu ne znam ništa.

Ako i dalje verujete da „vi najbolje poznajete svoje dete“ – tim stavom potvrđujete koliko nemate pojma o pojmu. Ne možete shvatiti sa kakvom mukom neki prosvetni radnik na nekim otvorenim vratima sluša takve što „najbolje poznaju svoje dete“. Jer on gleda vaše dete u drugom socijalnom kontekstu o kom vi, izvinite što vređam vaša roditeljska osećanja – nemate pojma.

A nemate pojma jer vam deca ne govore deseti deo onog kroz šta prolaze. I to nema nikakve veze sa ljubavlju. Nemaju kapacitet da vam objasne kroz šta prolaze, u socijalnom kontekstu u kom je nasilje potpuno normalizovano.

I ne, nemojte slučajno biti dovoljno glupi da pomislite – pa tako je bilo i kad sam ja odrastao. Samo mi poverujte da je neuporedivo. Dugo sam se time, po nesreći, bavila. Neuporedivo je. Vaša iskustva iz vašeg detinjstva i tinejdžerskog doba su ništavna, irelevatna. Zaboravite ih. Ona vam neće pomoći da razumete ko vam je dete niti u kakvoj sredini živi kad napusti kuću.

Upamtite dobro sledeće. Vaše dete u socijalnom sistemu škole okupira jednu od četiri moguće uloge: žrtva, nasilnik, pomagač, posmatrač.

Ne postoji peta. Ne lažite se da postoji.

Prvo pitanje koje si postavljate glasi – kojoj grupi moje dete pripada? Ne znate? Savetujem da saznate što pre.

Evo, da ne pričam uprazno, imam troje dece.

Prvo dete – posmatrač.

Drugo dete – žrtva.

Treće dete – pomagač.

Ta tri prethodna reda – to je kratka priča za pametnog tumača. Treće dete je videlo stariju sestru kao žrtvu. Zbog toga je ono danas pomagač. Da se to iskustvo nije dogodilo – možda bi i ono bilo posmatrač. Možda ni ja ne bih ovo pisala.

Prvo saznajte ko je vaše dete.

Dakle, mantra. Ponavljajte u sebi dok ne shvatite: „ja o svom detetu ne znam ništa.“

I to će biti dobar početak saznavanja.

Sa decom pričajte svaki dan. To vam niko ne kaže tako precizno. SVAKI DAN. Svaki dan mora da se razgovara o tome šta im se tog dana desilo. Dakle ciljano – šta se desilo, kako su se osećali zbog toga. To je deo onog što ne razumete – frekvencija, učestalost. Jer njihovo vreme, vreme njihove generacije, protiče drugim tempom, neverovatno brzim. Ono što smo mi u njihovim godinama od utisaka sakupljali za mesec dana oni sakupe za dan. Naučite ih da sve to istresu na vas, svaki dan. Iscrpeće vas, ali poverujte da je neophodno. Aktivno slušajte, postavljajte pitanja. Ne svaki drugi ili svaki treći dan. Svaki dan. Svaki dan.

Jer za tri meseca nepažnje izgubili ste dete. Ne za tri godine. Za tri meseca.

I poverujte – psiholozi o ovome uče kao i vi, u hodu. Oni su danas kao zubari na ratištu. Oni među njima koji to ne shvataju – nisu dobar izbor da pomognu vašem detetu. Ako vašem detetu treba stručna psihološka pomoć – nađite mu psihologa koji je dovoljno pametan da zna koliko ne zna. Takav možda nešto i pomogne, jer su mu alarmi uključeni i mozak mu radi. Ostali – koji veruju u naučene istine – u ovom kontekstu nisu efikasni.

Razumite da vaša deca nikad nisu nasamo. U njihovom pametnom telefonu su u svakom trenutku svi ostali. Dakle ako je vaše dete žrtva – ono je to i dok sedi sa vama u dnevnoj sobi a na nekom je četu. Ako je vaše dete nasilnik – važi to i za njega. Možda ponižava nekog dok vi mešate salatu u kuhinji. Ako je vaše dete posmatrač – ono to čita, prima u sebe i odlučuje da ignoriše. Od svih uloga – opet mi poverujte – samo će vam pomagač reći šta se događa. Jer pomagač je gnevan – i iz njega će to izbiti. Reći će – ne mogu da verujem, kakav kreten, uradio je to i to, napisao je to i to… problem je što je pomagača malo. Oni su najmalobrojnija grupa. Zato i ne znamo šta se događa.

Zašto ih je malo? Zato što je ta uloga u društvu najobezvređenija. Decu učimo da budu posmatrači i gledaju svoja posla jer i većina nas tako ide kroz život. Pomagači su budale koje se mešaju. Pa ipak – od njih sve zavisi. Da ih je u socijalnom sistemu OŠ „Vladislav Ribnikar“ bilo više – do ovog ne bi možda došlo. Zajebana je to pomisao, i opasna, jer možda je onda ipak do nas.

Rešenje za normalizaciju društva krije se u odgajanju pomagača. Pomagač se gaji primerom. Da se ne lažemo – morate i vi ponekad biti pomagač i dati primer detetu. Morate vi biti utočište nekom potrebitom. Ne možete vi gledati uvek samo svoja posla.

Morate vi aktivno kreirati sadržaj koji će u vašoj deci izgrađivati vrednosti. Jer danas, ispod slike K.K.-a deca ostavljaju imena likova pucača iz domaćih serija. Likova koji žive od prodaje droge, ali ih život za to ne kažnjava. Ne morate to cenzurisati, samo ih morate vi naučiti da je to sve jedno veliko sranje, jer takvi sadržaji ne zaslužuju bolji opis. Naučite decu da takve sadržaje plasiraju kukavice. Jer to je jedina prihvatljiva kvalifikacija za ljude koji stoje iza tih sadržaja. Društveni oportunisti – dakle kukavice. Nema hrabrosti u preprodaji narkotika i pucačini iz pokreta. A posebno nema hrabrosti ni integriteta u produkciji sadržaja koji takve likove predstavlja kao nosioce narativa, one koji vode radnju i glavni su, sa kojima treba da se identifikujemo. Hrabrost je nešto drugo. Naučite ih šta.

To znači da morate vi kreirati paralelan konkurentni sadržaj. To će tražiti vaše ozbiljno promišljanje i kreativnost. To će tražiti vašu žrtvu – jer odustajaćete od onoga što vas interesuje ili odmara zarad toga. Verujte, isplatiće se. I verujte da to morate biti vi, ne može to niko drugi.

To zavisi od vas. Mi sedimo sa decom i pogledamo neki starinski film sa pravim, punokrvnim herojima i borcima za pravdu. Pogledamo stotinu takvih filmova. Pokažemo im svaki put razliku.

Završimo svako filmsko veče poukom brkatog Banijca Nidže, koji je među onima koji su meni formirali vrednosti:

Rode, ovo su ljudi, a ovo su kontejneri. Nauči da ih razlikuješ.

Vi možete raditi sa decom nešto drugo, ne znam, nisam vam u koži.

Ali učinite sve da vam deca naposletku ne postanu kontejneri. Ne da učinite sve da budu lekari, advokati, sportisti, biznismeni, kuvari, glumci, automehaničari, jutjuberi, manekeni, sveštenici, zubari, veterinari. To nije vaš zadatak.

Nego da budu ljudi. A ne kontejneri. To vam je dovoljan zadatak, ne opterećujte se u životu drugim zadacima. Dosta eto taj jedan da obavite pa da mirno odete tamo kud svi idemo.

Jer je to danas podvig, a ne nešto što se podrazumeva.

Ajd sad hrabro dalje, u drugi dan posle.

Autor: Monja Jović

The post Duga objava za dan posle appeared first on Septembar.

Pokušaću da ispričam priču o „Dekoderu porodičnih odnosa“ mr Marije Tepurić Ivošević i o načinu na koji sam je doživeo. Jedno potpuno iskreno i duhovito ogoljavanje svog života od strane autorke, sa posebnim fokusom na vaspitanje, najpre iz ugla onoga ko je vaspitavan, a zatim i onog koji vaspitava, uz potpuno uvažavanje emocija onog na koga se proces odnosi, kreativnom podelom na levaHe i dešnjaHe u zavisnosti od dominantne hemisfere mozga omogućava čitaocu da se i sam poistoveti sa autorkom i ponovo prođe kroz taj proces. Brojni primeri situacija iz života samo olakšavaju da se nešto ne propusti. Meni lično je to „bombardovanje“ primerima bilo ključno da razumem šta se zapravo desilo sa mojim životom. Ništa ne pada sa neba Iza svakog rezultata stoji neki rad. Ukoliko su vaši kapaciteti i emocije uvažavani, rezultati će biti uspešni. Ukoliko nisu, uvek su tu dobre namere iza koji se može sakriti., zaboravljajuću da je put do pakla njima posut.

Mariju sam upoznao na Bogijevoj sahrani, iako sam mnogo ranije znao da postoji. Stvarno smo se upoznali i ozbiljno popričali na četrdesetodnevnom pomenu u jednom beogradskom restoranu. Tada sam i saznao da je psiholog. Bio sam iskreno fasciniran njenim rasporedom i popunjenošću termina u notesu. Znao sam koliko se psiholozi troše na seansama. Svog psihoterapeuta, a nakon toga i prijatelja sam zaticao toliko istrošenog da smo morali da sačekamo i pola sata sa seansom dok se „resetuje“.

Bogi je bio ljudina. Lep kao Apolon, omiljen u svakom društvu, Bivši sportista, prerano navučen na alkohol kao posledicu emocionalnog zanemarivanja. Nema toga ko ga nije voleo. Imao je intuiciju vola da ubije. Šmerekrčina u pravom smislu te reči. Bila je privilegija i čast biti njegov prijatelj. Samo bi pogledao par i odmah je znao da ima ili nema šanse za uspeh veze. Voleo je i poznavao žene. I one su njega volele, iako ga nisu poznavale.

Samo na osnovu fotografije žene u koju sam bio beznadežno zaljubljen rakao je da nemam šanse i da se manem ćorava posla. I ja sam se u sebi naljutio na njega. Završilo se depresijom, letargijom i generalno jako lošim psihičkim stanjem. I psihoterapijom u trajanju od 3 godine.

Da ne bude zabune o psihoterpiji. Obožavam je kao i svog drugara psihologa. Izvorni problem, zbog kog sam otišao, smo rešili za 8 meseci. Ali je onda on ukazao na veći broj problema na kojima bi trebalo raditi. Pa smo onda rešili 90%. I da nisam emotivno zanemareni dešnjaH, verovatno bismo završili. Sve to što sam zaključio iz knjige, čuo sam i od njega, ali je tada samo prošlo kroz uši. Bili su mi potrebni primeri koji će me naterati na razmišljanje i Marija mi je to dala u knjizi.

Kada sam rekao Bogiju kako sam se osećao posle njegovog komentara, tada već na trećoj godini moje psihoterapije a  par meseci pre nego što je umro, samo se nasmejao. „Koja si ti budala! Nju ne možeš da isfoliraš.“ Oćigledno me je poznavao bolje nego što sam pretpostavljao. Nakon što sam pročitao „Dekoder“, shvatio sam i na šta je mislio. Nisam ja folirao nju, ja sam folirao sebe preko 50 godina. Ne zato što sam želeo nego zato što mi je taj kod ugrađen u detinjstvu.

Letos kada smo se čuli, Marija mi je  ushićeno ispričala kako joj se nekako sve odjednom otvorilo i da je napisala knjigu koja će biti BUM! Rekoh da jedva čekam, i da joj stojim na raspolaganju za svaku pomoć. I dočekam je taman dan pre početka Sajma knjiga. Već na promociji u nedelju na našem štandu, po broju ljudi koji su došli i njihovim reakcijama, shvatim da možda stvarno može biti dobra knjiga. Koliko je ona bila zahvalna što sam knjigu promovisao na svom štandu, toliko sam i ja zahvalan što ga je oživela.

Sajam se završio, otišli smo svojim putevima. Ja sam poneo knjige da ih prodajem na sajtu, ona se vratila klijentima i promovisanju knjige na društvenim mrežama. Svaki put kad se čujemo: „Jesi li pročitao knjigu? Pročitaj knjigu!“ Kažem „Važi“, a mislim šta da čitam kada si procenila da sam emocionalno zanemareni dešnjaH, ne shvatajući da to ne znači uskraćen za emocije, već da moje emocije i prioriteti tokom odrastanja nisu prepoznati i samim time su zanemareni. Najpre od onih koji su me usmeravali, a na kraju i od samog sebe. Marija u knjizi upotrebljava sjajan izraz kada piše o vaspitavanju svoje dece. ODGOVARANJE NA EMOTIVNE POTREBE!!! Tek kada sam završio knjigu, shvatio sam koliko je to moćna formulacija.

I krenem najzad sa čitanjem nedavno. Uvodnih 20, 30 strana dosadno kao indijska sapunica. Ali se setim mudrih Marijinih reči da će mi se sve razjasniti kad pročitam. I bogme se razjasni. Upadoše ti delovi da se popuni slagalica koju NI na psihoterapiji nisam mogao da sklopim, jer sam se, po mišljenju psihologa, previše opirao a i COVID nas je prekinuo. Opirao se itekako jesam, toliko da sam i sebe nervirao.

A daleko od toga da nije bilo očiglednih znakova pogrešnog usmeravanja. Nisam imao igračaka kao dete, s obzirom da sam odrastao na selu kod babe i dede jer u varoši nije bilo vrtića, a roditelji su radili i nije imao ko da me čuva. Kada god bih dolazio kući, uzeo bih kevine „Burde“, seo na pod, listao i gledao slike satima. Deda sa očeve strane, koji je živeo daleko i nismo bili bliski, mi je poklonio violinu za polazak u školu. Nikom nije bilo jasno zašto, ali izgleda da, kad provedeš četiri godine u logoru, naučiš mnoge veštine bitne za preživljavanje među kojima je i „čitanje“ ljudi. Kao veliki ćutolog, na taj način je pokušao da spreči da me njegov sin, a moj otac, adaptirani levaH , usmeri na pogrešnu stranu. Kada sam bio ljut, ponašao sam se kao lav u kavezu, kako kaže moja majka. Samo sam špartao po sobi i režao. LevaHci se ne ponašaju tako, oni znaju procedure. Za četiri godine sviranja u mandolinskom orkestru, nikad nisam gledao u note, svaku pesmu bih naučio za pola sata do sat i za nastup mi nisu trebali ni stalak ni notna sveska, mada smo ih svi imali ispred sebe.

Kada sam napisao pesmu, za koju polovina retkih koji su je pročitali tvrdi da je poema, kako bih izbacio iz sebe sav jad i čemer koji mi se nagomilao zbog ogromne količine napravljenih gluposti u samo 18 meseci, majka mi je rekla da sam joj za 8. mart 1974. napisao prelepu pesmu. A ja se toga ne sećam jer nije bilo pohvale. Pohvale su dolazile samo za stvari koje dolaze iz leve hemisfere. Petice, nagrade, dobre partije šaha, popunjene ukrštenice, brzo računanje, sipanje informacija iz rukava… Za kreativni rad, nikad ništa. A tako sam lepe tapiserije pravio iz domaćinstva.

Sve te greške u lošem odgajanju i usmerenju i sopstveno nenalaženje, da ne kažem izgubljenost, došle su na naplatu i  koštale su me prethodnih šest godina baš mnogo novca, emocija, živaca i tamnih vlasi. I možda još nečeg važnijeg.

Bez obzira što su mi sve te stvari bile pred nosom, nisam ih video pola veka. I mečku nauče da igra pa i intuitivca praktičnosti i procedurama, ali čovek vođen intuicijom može biti srećan u praćenju procedura isto koliko i mečka na vašaru. Prolazeći kroz Marijine primere iz knjige, odjednom su počele da iskaču scene iz života kao pop-up reklame i kockice i počele da se slažu.

Sada, kad potražim put u središte sebe, blokade lagano počinju da se otvaraju i komunikacija sa podsvesnim i urođenim je značajno lakša.  Bolje bi bilo da se spoznaja desila sa dvadeset godina, ali nijedna kvalitetna godina nije naodmet.

Ovo nije klasična reklama za knjigu, imam svoja izdanja o kojima bih mogao da pišem i reklamiram ih na taj način. Ja nisam izdavač „Dekodera“ već samo korisnik. Ovo je tekst zahvalnosti Mariji što je ovo napisala i reklama za bolje razumevanje sebe i drugih kako bi se naši poremećeni društveni odnosi vratili koliko-toliko u normalu sa željom da generacijama koje dolaze ostavimo bolju atmosferu od one u kojoj se nalazimo. Jer opravdanje: „I nas su tako učili, mi ne znamo za bolje“, u 21.veku više ne prolazi. Jedan uvaženi profesor, otac mog jako dobrog prijatelja, je  bljuvotinu tipa „pa šta mi fali“ jednog od bivših ministara prosvete prokomentarisao: „Pa fali ti to što ne vidiš šta ti fali“. Sve je rečeno u toj rečenici.

„Dekoder porodičnih odnosa“ nije knjiga za iskreno srećne i ostvarene ljude, oni su sebe dekodirali čim su to postigli. Ova knjiga je baš ono što piše i podnaslovu, priručnik za neshvaćene i one koji ne shvataju.

Ovo je samo segment koji je meni bio potreban. Mariji je najveći kompliment komentar moje bivše da mora da pročita tu knjigu koja je meni uspela da „utera iz dupeta u glavu“.

Ceo Marijin intervju i priču čime se sve knjiga bavi možete odgledati na sledećem linku:

https://www.youtube.com/watch?v=TEswR5zzSFg&t=1573s

Knjigu možete poručiti na:

Dekoder porodičnih odnosa

The post Živite li život koji želite? appeared first on Septembar.

Ono što ne piše je da je Ivica sjajan karikaturista i humorista, da svira odlično harmoniku i gitaru, da je jedan od 204 nosilaca počasnog pasoša SRJ iz 2004. godine, priznati svetski sudija i instruktor borilačkih veština, osvajač medalja na evropskim i svetskim šampionatima  u borilačkim sportovima, otac dva deteta i deda dve unuke. I moj drugar još od studentskih dana.

Uskoro će godina dana od našeg prvog zajedničkog izdanja pod nazivom “POCUS – ultrazvučna dijagnostika za lekare opšte i porodične medicine” i priprema izdanja ne engleskom jeziku je u završnoj fazi, tako da je pravi trenutak da popričamo o POCUS-u i rezimiramo prethodnu godinu.

Svakako je neophodno napomenuti da je Ivica „POCUS” pisao zajedno sa dr Savom Vojnovićem, svojim prvim i najuspešnijim učenikom, POCUS specijalistom i instruktorom, mladim, talentovanim i ambicioznim lekarom, sada već članom tima Odeljenja za anesteziologiju Ortopedske klinike na Banjici, kome predviđamo blistavu karijeru.

Ivice, za početak probaj da približiš čitaocima šta je to POCUS.

„Ljudi koji ne znaju o čemu je reč (zdravstveni radnici, pacijenti i prijatelji) često me pitaju šta je to pokus. Kakva je to nova medicina kojom se bavim…? Najkraće rečeno, POCUS (Point Of Care UltraSound) jeste ultrazvuk na licu mesta. Ili drugačije: ultrazvuk čim zatreba, gde god može da koristi i da pomogne.”

Zašto ultrazvuk? Šta je tu novo kad je ultrazvuk u medicini prisutan već 70 godina?

„Novo je to što POCUS koncept proširuje upotrebu ultrazvuka na sva polja medicine. I ubacuje se u osnovnu propedevtiku, već na nivou lekara opšte medicine, a neretko i na nivou medicinskog tehničara. Sećate li se stare dobre propedevtike? Inspekcija, palpacija, auskultacija, perkusija… Koliko je samo sati učenja i prakse bilo potrebno da bi se naučile osnove internističke propedevtike, da bi na kraju jedan tako jednostavan pristup kao što je POCUS u opštoj/porodičnoj medicini obesmislio pola tih znanja i veština!”

Zašto kažeš „obesmislio” ? Lično sam se uverio da ti i dan danas upotrebljavaš sve 4 metode.

„Nije ih bukvalno obesmislio, ali sada imamo i peti korak – insonaciju, koja nam više pokazuje nego prethodne 4 metode zajedno! Ove 4 metode, uz uzimanje anamneze, mi služe da donesem zaključak da li je insonacija, tj.ultrazvučna dijagnostika potrebna.

Navešću samo nekoliko primera iz svakodnevne prakse. Palpiranje štitne žlezde. Progutajte. Hajde još jednom…, teška muka, zar ne? Umesto toga, lepo uzmete linearnu sondu, POGLEDATE štitnu žlezdu, izmerite je, potražite čvorove, pogledate kakva je tkivna vaskularna aktivnost I GOTOVO!

Ili čuveni izveštaj neurologa: Vertigo. Uraditi dopler krvnih sudova vrata, kontrola sa nalazom. A može i sam da ga uradi. Da nauči tu sasvim jednostavnu dijagnostičku proceduru. I više nema šetanja pacijenta a sve je mnogo brže i humanije.

Doktore, nešto sam napipala u dojci. Doktor, obično hirurg, pipka, pipka i onda svečano seda za kompjuter: Uraditi ultrazvuk, kontrola sa nalazom. A može i drugačije: Neću više da vam šaljem pacijentkinje, naučiću i ja taj ultrazvuk i radiću ga NA LICU MESTA!

I tako se lagano širi priča: na prostatu, bešiku, kamen u žučnoj kesi, kamen u bubregu, da li je uvećana jetra, da li je oslabilo srce, kakvi su zalisci, da li pacijent ima aneurizmu aorte, kilu, rupturu mišića, izliv u kolenu… I dalje: da li su arterije u nogama uredno prohodne, postoji li tromb u venama ili ne, da li u plućnoj maramici ima izliva, da li je rebro naprslo ili ne, da nije želudac možda spušten, kako uopšte radi, da nije pacijentkinja možda trudna?

I polako se otvara beskonačna pučina kliničke samostalnosti, vaša dijagnostička sposobnost nadilazi najsmelije snove, a pacijenti konačno dobijaju najbrži i najbolji mogući pregled na licu mesta (point of care). Na to dodajte upotrebu EKG-a, oksimetra, mobilnih aplikacija za testiranje vida, sluha, prenosnih mini-lab aparata za glikemiju, lipide, za tireohormone, INR i slično… I onda lekar opšte medicine/porodični lekar zaista postaje „kičma zdravstvenog sistema”. A „primarna” zdravstvena zaštita postaje velikim slovima PRIMARNA!”

Sve je to lepo i u tvojoj ordinaciji funkcioniše ali i ti i ja znamo da će se kolege, posebno radiolozi, buniti, a, kao što je bilo slučajeva tamo gde si držao obuke, ignorisati ih i vršiti sitne diverzije.

„Hoće. Kao i uvek kod svakog novog evolutivnog koraka. Pritom mislim ne samo na opštu evoluciju čovečanstva i racionalne misli, nego na sve „male revolucije” koje čine napredak civilizacije: na jednu po jednu revoluciju koje čine evoluciju međuljudskih odnosa, na evoluciju tehnologije, telekomunikacija, na evoluciju društvenih nauka, pa i na evoluciju medicine kao nauke ili skupa naučnih grana u službi zdravlja ljudi.

Kolege će se buniti! Naravno. Nije lako kad se zagazi u tuđe dvorište. Iskusio sam to hiljadu puta. Kada se prvi put pojavi vaš pacijent sa vašim ultrazvukom srca kod kardiologa – biće problema i otpora.. Ili kad pacijentkinja prvi (pa i deseti) put ginekologu odnese vaš nalaz male karlice, gde ste videli cistu od 30mm i miom na materici – idete odmah na lokalni interni „stub srama”. Isto tako i kad vaš snimak štitne žlezde vidi endokrinolog, snimak prostate vidi urolog, snimak žučne kese vide hirurg ili gastroenterolog…

Ali, znate šta? BAŠ VAS BRIGA! Okrenite leđa, odmahnite rukom i nastavite. Jer POCUS je revolucija koja se ne može zaustaviti. I sve prethodno navedeno, pobuna dela esnafa, dešava se ili će se dešavati prvih nekoliko meseci. A onda polako prigovori utihnu, jer su metode POCUS treninga tako moćne da će vas vrlo brzo pretvoriti u dobre i hvale vredne ultrazvučne dijagnostičare.

Američka medicinska asocijacija (American Medical Association) objavila je još daleke 1999. godine stanovište da ultrazvuk kao dijagnostičku metodu može da koristi lekar iz bilo koje grane medicine (bilo koje specijalnosti) ako je adekvatno obučen. Odluka o tome ko sme i može da koristi ultrazvuk u okviru ustanove ostavljena je upravi svake zdravstvene ustanove. Ova promena „zakona” po kome su ultrazvučna snimanja uglavnom izvodili radiolozi (kao i specijalisti iz još nekoliko grana medicine, poput kardiologa i ginekologa) revolucionarna je jer omogućava korišćenje ultrazvučne dijagnostike svim lekarima. Ta promena je napravljena iz ekonomskih razloga: ako lekar izvodi i inicijalni pregled i ultrazvučni pregled, zdravstvena ustanova štedi novac, a pacijentu štedi vreme. Ušteda vremena je pritom ogromna jer ultrazvučni pregled može da se uradi na licu mesta, bez posebne pripreme, zakazivanja i čekanja.

Godine 2016. WONCA (Svetska organizacija porodičnih lekara) objavila je studiju koja prikazuje koristi od obučavanja porodičnih lekara za korišćenje ultrazvuka. Sama studija demonstrira da je uz korišćenje ultrazvuka pri inicijalnom pregledu vreme neophodno za postavljanje inicijalne dijagnoze bitno skraćeno, samim tim i lečenje počinje ranije i lakše je sprovođenje kontrolnih pregleda i podešavanje terapije. Uprkos ovoj preporuci, većina lekara specijalista porodične (opšte) medicine i dalje nije obučena za korišćenje ultrazvuka i oslanjaju se na lekare drugih specijalizacija da izvode ovu vrstu dijagnostike.

Vreme je da počne novo poglavlje u istoriji medicine. POCUS je samo jedno od obeležja tog poglavlja. Ali je ono koje je možda i najbitinije: poglavlje u kome se postavlja pravac priče koja će se okončati srećnim završetkom.”

Da li možemo da kažemo da je to poglavlje već počelo ? U Srbiji doduše ne toliko, ali se ipak nešto dešava. Imali ste obuku na Ortopedskoj klinici na Banjici gde je anesteziolozima prikazana ultrazvučno vođena anestezija, ultrazvuk pluća i dijagnostifikovanje kovida. Takođe, u Pančevu je urađena prva ultrazvučno vođena operacija Ahilove tetive. Mnogo značajnije rezultate ste postigli u Republici Srpskoj. Jel možeš ga navedeš šta je za ovih godinu dana tamo urađeno ?

„U Republici Srpskoj postoji drugačija organizacija primarne zdravstvene zaštite, postoji institucija porodičnog lekara, privatni timovi porodične medicine sarađuju sa njihovim fondom zdravstvenog osuguranja i stvari su pogodnije za razvoj novih metodologija u radu lekara. Zahvaljujući tome, ali i zahvaljujući otvorenosti kolega iz Republike Srpske za nova znanja, ja sam sa svojim saradnicima samo u roku od pola godine održao četiri radionice/seminara u domovima zdravlja u Bijeljini, Doboju, Prnjavoru i Prijedoru, na kojima su kolege upoznate sa osnovama POCUS programa Internacionalne POCUS organizacije. Kroz obuku je prošlo oko 60 lekara u 4 doma zdravlja, a njih desetak su već članovi IPO, dok je dvoje kolega napredovalo i u zvanje IPO POCUS specijalista i instruktora. Uz sve to, osmoro lekara je u proreklih deset meseci završilo obuku u mojoj ordinaciji, koja služi kao zvanični IPO trenažni centar.

Na skoro održanom drugom kongresu organizacije HISPA u Stanišićima u BiH, koja je okupila oko 700 lekara iz 12 zemalja sveta, dva zapaženija rada u formi predavanja i panel-prezentacija bili su moj rad i predavanje koleginice iz Doboja, koja je POCUS specijalizaciju završila u Požarevcu.

Da samo napomenem: i IPO organizacija je narasla tokom prethodne tri godine, tako da mi već sada imamo preko 100 lekara u našem članstvu, na pet kontinenata i iz desetak zemalja: Srbije, Rusije, Bosne i Hercegovine, Haitija, Kanade, SAD, Nigerije, Kolumbije, Nemačke, Ujedinjenih Arapskih Emirata… To je već respektabilna organizacija i njeni članovi, među kojima sam i ja, predaju u nacionalnim i međunarodnim skolama ultrazvuka. Zahvaljujući dobroj reputaciji IPO, od skora sam primljen i u IAMSE (International Association of Medical Science Educators).”

Još jedan problem na koji si ukazao je skepsa pacijenata jer očekuju  „regal” za pregled, iako je kod ultrazvučnog pregleda  jedino bitna sonda, a slika se može prikazati kako na monitoru, tako i na tabletu ili telefonu.

„To kod mlađe populacije ne predstavlja problem. Oni su informatički pismeniji, idu ukorak sa razvojem savremdnih tehnologija i njima je to jasno. Kod starije populacije se poverenje stiče rezultatima. U početku pacijenti i posle snimanja kod svog lekara opšte prakse odu kod specijaliste da provere dobijeni nalaz. Kasnije se uspostavlja puno poverenje, a neretko se kod veštijih POCUS dijagnostičara dešava i obrnuto: pacijenti kod njih na proveru donose izveštaje radiologa, gastroenterologa, endokrinologa, hirurga i drugih kolega koji se bave ultrazvučnom dijagnostikom.

Specijalista opšte medicine ne treba da izlazi iz okvira svoje specijalizacije. Ali ti su okviri široki i dozvoljavaju nam da samostalno rešimo i do 80% zdravstvenih problema naših pacijenata. Oko 20% pacijenata moramo da uputimo kod drugih specijalista (kardiologa, gastroenterologa, hirurga, urologa, itd…).

Iza ovog impozantnog procenta od 80% „rešenih” pacijenata na nivou primarne zdravstvene zaštite stoji i fascinantnost brze ultrazvučne dijagnostike. POCUS smanjuje ne samo potrebu za konsultacijom drugih specijalista, nego i potrebu za rentgenskim snimcima, CT snimanjima (kompjuterizovana tomografija) i MR snimanjima (magnetna rezonanca). Najnovija dostignuća u minijaturizaciji mobilnosti ultrazvučnih aparata, kao i u razvijanju sve efikasnijih modula za učenje POCUS dijagnostike, su pomerila  ultrazvučnu dijagnostiku iz ordinacije radiologa ili subspecijaliste u ordinaciju porodičnog lekara, lekara hitne pomoći ili doslovno „u džep” lekara -intenziviste i anesteziologa.

Već postoji mnogo prenosnih aparata, uključujući i najnovije generacije bežičnih sondi, koje sliku šalju diretno na tablet ili čak na mobilni telefon lekara. Tako brza ultrazvučna dijagnostika postaje dostupna i u bolničkim vozilima i ambulantama, kao i kod kućnih poseta.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, samo je pitanje vremena kada će POCUS postati veština koja se uči već na nivou osnovnih studija. A da je toj veštini mesto u okviru skoro većine kliničkih specijalizacija, to je odavno poznato.”

Autor: Dragovan Vasić

Fotografija: Sava Vojnović, Ivica Zdravković

The post POCUS – Stetoskop 21. veka appeared first on Septembar.

Sjajan šlagvort za tekst mi je dao  norveški ministar zdravlja Bent Goe, koji je, u svom obraćanju građanima na pres konferenciji, između ostalog, rekao i sledeće:

„Zahvalili smo se ovde dosad mnogima na doprinosu i trudu tokom ove epidemije. I sada je krajnje vreme da zahvalimo našoj omladini. Oni su podneli zaista veliku žrtvu. A kada ste mladi, ništa kasnije se ne može porediti sa ovim sada. Prolećni dani kada imate 14 godina vas neće sačekati da se vratite. Leto sa 17 godina je samo jedno. Maturanti neće ponovo biti maturanti.“

Deca i omladina su podneli podjednako velike žrtve kao i penzioneri. Sve će se vratiti u normalu, nadoknadiće se propušteno, radićemo jače i bolje da što pre vratimo izgubljeno. Naši mali drugari neće imati novu priliku za proleće u tom uzrastu. Niti će imati novu priliku da zavole i razumeju geometriju, da sa drugarima analiziraju „Orlovi rano lete“, da im nastavnik biologije objasni koliko je naš organizam fenomenalan ili da razumeju kako je Južna Amerika neverovatan kontinent. A nije da nisu postavljali pitanja. Postavljali su ih mnogo. Njihovi mali, razumni mozgovi, nezatrovani strahom, nezaglupljeni medijima prirodno radoznali, tražili su odgovore. Dete ima urođeno kritičko mišljenje. Strategije obrazovanja koje u svoj program stavljaju kao bitan aspekt razvoj kritičkog mišljenja, svesne su da ono postoji, inače ne bi moglo da se razvija. Škole i roditelji ga otupljuju do iščezavanja razvijajući podobnost umesto kreativnosti.

Neke sjajne premijerke kao što su Džasinda Ardern i Ema Solberg,premijerke Novog Zelanda i Norveške su imale posebne konfrencije za štampu na kojima su se obraćale deci. Neki sjajni premijeri poput  Džastina Trudoa i Skota Morisona, premijera Kanade i Australije  su odgovarali na dečja pitanja koja su klinci slali u video zapisu. Ovde se uglavnom sve svelo na roditelje, pa su neki klinci imali sreće da dobiju objašnjenja, a neki su mogli da čuju samo „Zato što tako mora“ i  „Zato što je tako naređeno“. Neki su imali sreće da imaju nastavnike pune razumevanja koji su se trudili da više razgovaraju sa decom, a manje ih opterećuju gradivom, a neki su dobijali na stotine zadataka. Na sreću, deca se mnogo lakše prilagođavaju od nas starijih pa su našli i neke dobre strane u ovoj situaciji.

Silni tekstovi i prilozi su napravljeni na bazi razgovora sa odraslima i pitanjem kako oni podnose krizu. Nisam video da je neko razgovarao sa decom. Zato sam želeo da čujem mišljenja mojih omiljenih klinaca i njihovih drugara. Evo nekih od njih. Kao i u životu, devojčice su mnogo otvorenije kada se radi o osećanjima.  Zbog zaštite privatnosti, navedeno je samo prvo slovo imena i pol.

„Ne sviđa mi se to što ne mogu da idem napolje kad ja hoću. Sviđa mi se što ne idem u školu zato što se sa drugarima viđam napolju. Nedostaju mi babe i dede, ali znam da će ovo proći i da ću opet ići kod njih“.  Nxx, 13 godina, dečak

„Sviđa mi se što sam unutra, ali malo sam i tužna što ne idem u park i ne viđam drugare. Sviđa mi se što nema škole, ali meni nije toliko lepo da se ne družim ni sa kim. Fali mi da se igram u parku, da se družim, da idem u igraonice, da vidim dedu, da idem na čamac i to je sve“. Vxx, 7 godina, devojčica

„Meni je ovde super u izolaciji, a i ovo na terasi, na krovu gore mi je isto sjajno. Meni je bolje u izolaciji nego kad idem napolje i to, ali to kad ne idem kod bake i deke mi je baš grozno. A kad se ja ponekad zakašljem, pomislim da imam korona virus stvarno. Ali ja to kažem mami i tati  i oni kažu da nemam. Doviđence!“ Hxx, 8 godina

„Meni je ova izolacija super. Ne moram da žurim da se spremam za školu. Ali, mnogo mi nedostaju drugari i učiteljica i to što ne mogu da izađem napolje kad god poželim“. Vxx, 10 godina, devojčica

„Meni se ovo ne sviđa jer ja volim da mogu da idem napolje i smeta mi korona. Ali imam moje igračke i lepo mi je u kući“. Ixx, 5 godina, devojčica

„Kod karantina mi se sviđa to što imam vremena da naučim nešto novo i zanimljivo. Ne sviđa mi se to što ne mogu da se viđam sa svojim drugarima“. Jxx, 10 godina, devojčica

„Nedostaje mi škola, nedostaju mi drugari, izlasci napolje i moji treninzi. Sve ostalo mi je super“. Lxx., 13 godina, devojčica

„Ne sviđa mi se što nas ne puštaju napolje a lep je dan! Ova korona nam je pokvarila divne dane! Na primer, nekom je rođendan a ne može da ga slavi. Smeta mi korona. Nedostaju mi svi drugari, nedostaju mi baka i deka. Eto, to je sve zasad. U stvari, nedostaje mi škola i moj učitelj i učiteljica iz boravka, nedostaje mi dvorište u školi, nedostaje mi domaći u školi. Ne sviđa mi se ovaj domaći kod kuće. Eto, to je to“. Jxx., 7 godina, dečak

„Meni smeta što sam u izolaciji, zato što ne mogu da se viđam sa drugarima i ne mogu da idem u školu. Mnogo je teško, ali navikla sam se“. Nxx,12 godina, devojčica

„Ja mislim da je ova situacija potresla celu planetu. Pogotovu nas decu. Ne možemo da izlazimo napolje i funkcionišemo kao pre. Nikada nisam verovala da ću reći da mi nedostaje škola. Ali ne zbog učenja nego zbog mojih divnih drugara. Moja porodica i ja poštujemo zakon o policijskom času i pomažemo najstarijima (baki i deki). Mislim da će ova situacija brzo proći, a za to vreme, dok nam je korona u poseti, preporučujem da svi ostanu kod kuće i igraju se. Takođe da čuvaju sebe i svoje najmilije“. Kxx, 11 godina, devojčica

„Meni se nimalo ne dopada što ne idemo u školu. Meni i mojim drugarima je teži i komplikovaniji ovaj način učenja. Potpuno je drugačije kada smo u učionici i možemo da pitamo profesore sve što nam nije jasno. Lakše nam objasne. U početku sam se plašila da izlazim iz kuće da ne prenesem virus mami ili tati.  Najteže mi je bilo što sam svoj sedamnaesti rođendan proslavila bez svojih prijatelja i najbližih. Želim da izlazim kad hoću, želim da se družim, želim da živim, ali ne zatvorena u kući“. Txx, 17 godina, devojčica

Sve izjave su izvorne, nešminkane i necenzurisane. Većina dece zna da su male šanse da se razbole ali da mogu da ugroze svoje najmilije. Ne traže aplauz i ne drame. Svoju teskobu stiočki podnose. Ne zaboravite, kad sve ovo prođe, da nagradite male, diskretne heroje. Itekako su zaslužili.

Link do „kućne devojčice“ https://www.youtube.com/watch?v=wcB9aN8BdwI

The post Budućnost Srbije – diskretni heroji „cirkusa korona“ appeared first on Septembar.

Kada su Angelinini đaci, kojima je bila učiteljica od prvog do četvrtog, krenuli u starije razrede (sada su šestaci), očigledno je bilo i deci i roditeljima, ali i drugim nastavnicima da se njen metod rada isplati. Od 30 učenika, peti razred čak njih 28 završilo je sa odličnim uspehom, a dva sa vrlo dobrim!

Angelini je svoje znanje pretočila i u priručnik – „Deca će vam reći“ izdanje je koje trenutno „skuplja prašinu“ na policama malog broja učitelja koji su ga dobili – a trebalo bi da bude „bukvar“ – za sve one koji rade u školama i brinu se o deci.

Svi roditelji čija deca danas pohađaju školu često se „hvataju za glavu“ i pitaju – zbog čega im deca ne vole školu i iz nje izlaze bez znanja, zašto moraju da im plaćaju privatne časove, zbog čega je gradivo tako obimno i teško, zašto sa decom po ceo dan rade domaće zadatke…Hiljadu zašto.

Svi odgovori nalaze se u ovom tekstu…

OD ANIMATORKE U TURSKOJ DO UČITELJSKE KATEDRE

Angelina nije odabrala posao, već posao nju i to sasvim slučajno pošto je po završetku gimnazije odlučila da skupi dovoljno novca da kupi auto. Otišla je da radi kao dečiji animator u jednom od hotela u Turskoj i tu je počelo sve:

„Tamo sam, u radu sa decom otkrila da ja mogu na dva jezika da govorim i organizujem internacionalnu grupu – pokretom, mimikom, loptom. Tu je bio i bazen i problem njihove bezbednosti – što je za mene bila velika odgovornost. Ali, snašla sam se. Turčin je odmah prepoznao talenat, kao najmlađa od svih animatora, sa 19 godina postala sam šef mini-kluba“, priseća se Angelina prvih kontakata s decom.

Taj prvi posao, od kog je, priznaje, dobro zaradila jer je za svaku pohvalu roditelja dobijala bonus na platu, odredio je njen dalji put i odluku da po povratku u zemlju upiše Učiteljski fakultet.

Na fakultetu je, kaže, za predavače imala stručnjake kojima se divila i zahvaljujući njima se dodatno zaljubila u profesiju.

Po završetku studija počinje da radi, ali tu su joj se odmah „raspršile iluzije“. Čim je ušla u učionicu videla je da ništa nije onako kako je, puna entuzijazma, zamišljala. Bilo je tu i puno birokratije, ali i problema vezanih za status.

Diplomirala je 2010. godine, a kao prva zamena u školi počela je da radi 2011. godine. Do danas je radno angažovana bila u osam škola, negde sedam dana, negde mesec dana, negde dve godine. I dalje nije primljena za stalno, ali je već pet godina na istom mestu, u OŠ Danilo Kiš, u naselju Stepa Stepanović.

Iz škole u školu, u radu sa različitim generacijama đaka u raznim delovima Beograda, Angelina je delić po delić sklapala mozaik svog novog metoda rada kojim je postigla izvanredne rezulate.

MOŽE ŠALA I ZABAVA, ALI SA DECOM NIKADA „ORTAK“

Već na prvom poslu, na zameni u OŠ „Branko Radičević“ na Novom Beogradu naučila je važnu lekciju – da učitelj sa decom ne sme da bude „ortak“, već da mora da ima autoritet.

„Bili su četvrti razred, ja tek izašla sa fakuteta, nisam imala autoritet i deca su to odmah primetila i zloupotrebila. Da bih opravdala simpatije dece, koja su me doživljavala kao ortaka, vodila sam ih na Savski kej – ko prvi završi matematiku i dobro uradi može da igra fudbal, držala sam i nastavu u prirodi…A onda, kada se vratimo u učionicu, deca su bila jako bučna. Neki su govorili roditeljima i da su se u mene i zaljubili. Dosta čudnih situacija je tu bilo“, seća se Angelina dana kada je okrenula „drugi list“.

„Dosta toga sam naučila za sledeću školu – da više neću da budem ortak, da hoću da se šalim i da sve uradim da im bude interesantno, ali ne po cenu da ne poštuju školu, mene, moj rad“.

Od tada je postavila jasna pravila – disciplina mora da postoji, i kazne moraju da postoje, ali sve što Angelina radi nema veze sa školom na koju ste navikli…

PO ČEMU SE NJENA METODA RAZLIKUJE OD DRUGIH

Lekcije nisu lekcije koje se bubaju iz knjiga, ne sedi se na časovima i „zeva kroz prozor“, kad god je moguće deca izlaze napolje, rade se eksperimenti u prirodi i školi, vršnjačko nasilje se suzbija u korenu, i roditelji i deca se ponekad ljute – bude i suza, ali više smeha i svi na kraju budu zadovoljni.

Angelina „dosadne časove“ zamenjuje igrom kroz koju se uči – organizuje potrage za blagom, vodi decu u parkove i šume, prikazuje im filmove o temama koje se obrađuju, fizičko je za nju jedan od najbitnijih predmeta…

„Matematika je idealna za prvi razred – igramo igru zakopano blago. Oni se tokom potrage mnogo lepo igraju po dvorištu – i uče – levo desno, napred nazad… U kasnijim razredima kada dođu nastavni listovi i teži zadaci, jednačine, na primer (a ne mogu ništa u prirodi sa X da radim), opet ih izvedem napolje. Sedimo u prijatnom okruženju, udišu vazduh i završe zadatke mnogo ranije nego kad su u učionici. Nagrada za one koji sve urade tačno je da mogu da se ostatak časa igraju“, objašnjava naša sagovornica.

I osobine zemljišta i uticaj podloge na brzinu kretanja, „Angelinina deca“ nisu bubala iz udžbenika.

Odvela ih je napolje, poneli su loptu. Pa su tako naučili ako loptu šutnu po travi, ako je šutnu po betonu i ako puste neki objekat niz vodu – kako to utiče na brzinu kretanja.

„Na tom testu iz Prirode i društva svi su imali petice – to je jedini način – da kroz iskustvo percipiraju i nauče“.

Jednom je sa decom otišla i na projektnu nastavu u Banjičku šumu, gde su brali šumske jagode i cveće i imali bazar. Svako dete ponelo je od kuće novčanice od dinar, dva, pet, deset i dvadeset i to što su nabrali su međusobno prodavali i vraćali kusur.

Tako su na interesantan način obrađene lekcije iz matematike – Novac, Svet oko nas – Šuma, Ugrožene biljne i životinjske vrste, Srpski jezik – govorna vežba o Bajfordu, Fizičko i zdravstveno vaspitanje – elementarne igre.

Kada su deca 4. rezreda učila sunčev sistem, Angelinu nije mrzelo da iskompilira snimke NASA o sunčevom sistemu i da im ih na školskom projektoru pokaže.

„Oni to Sunce zaboraviti u životu neće, ili kako grmi ili gde je na Planeti dan a gde noć. Kakva knjiga, one su prevaziđene“, kaže Angelina.

KAKO SU DECA UPOZNALA DOMARA SVETU I IZBEGLA „BUBANJE“

Zaključila je, iskustvom, i da je raspored časova nekada problem.

„Po rasporedu uglavnom su matematika i srpski prvi časovi. Mi dođemo u osam ujutru zimi, u planu je veoma bitna nastavna jedinica iz matematike. Ima lekcija gde je jako bitna pažnja, jer ako ih ne nauče sada – u sledećem razredu neće imati neophodno predznanje. Merne jedinice su im strašno teške – kada je kub i kvadrat u pitanju i to baš padne prvi čas nekog zimskog jutra…

Oni spavaju, ja spavam, nema tu radne atmosfere, ja onda to okrenem i prvi čas bude fizičko. Nemam legitimno pravo da promenim redosled časova, raspored mora da se zna, ali ja sam se uvek po dečijem raspoloženju vodila. Prvi časovi su zato nekada bili fizičko, muzičko, i tu se deca brzo razbude. Pevamo pesmice, igramo vruće krompiriće – tu se dodajemo nečim, oni su raspoloženi…A drugi čas kreće matematika„, objašnjava učiteljica.

Otkriva i šta je ključ njenog uspeha:

„Mnogo je bitno imati sluha za decu i njih pratiti. To je ključ uspeha za bilo koji metod koji se koristi – nama se čini da je sve to lepo i inovativno – ali nije svaka grupa za to – grupe su potpuno različite, drugačija su interesovanja đaka i nekada baš možete da ‘profulate’. Jedino što pali u svakoj grupi je – idemo napolje“.

Angelina se bori i sa nelogičnostima koje se provlače kroz gradivo u nižim razredima Osnovne škole.

Tako deca iz predmeta Svet oko nas, pre nego što nauče da pišu i čitaju imaju naslov „Škola“, a do tada su naučili samo slovo A.

„Tu je metodički objašnjeno da bi oni trebalo da preslikavaju slova, a to je najveći problem – kada nauče pogrešno, nažvrljaju ‘škola’ i tako zapamte Š – to mi uopšte nije u interesu. I dalje se u istom udžbeniku traži – nacrtaj školu, nacrtaj mamu, nacrtaj tatu, sve te lekcije iz Sveta oko nas su – nacrtaj nešto. I to je nekad opravdano – deca vole da crtaju, a nekad potpuno nefunkcionalno“, kaže Angelina Mirković i dodaje:

„Ja sam im jednom u toj svojoj nemoći da bilo šta pametno uradim rekla: ‘Ustanite. Taman da naučimo šta je red, dvoje po dvoje i kako se krećemo po hodnicima…’ Izlazimo ispred učionice i ja im govorim, ovo je učionica u kojoj radi nastavnica Daliborka i ako se ja negde zadržim,nisam tu, potražićete Daliborku.

Prođemo hodnik, prizemlje, pa pređemo na prvi sprat, tu su stariji trećaci, četvrtaci, pa na drugom spratu biblioteka i lekarska soba, pa hajmo da siđemo u podrum da vidimo ko radi dole.

Pa upoznamo domara, Svetu, i tako ih ja upoznam sa zaposlenima škole i zvoni za kraj časa. To je jedina generacija, to su sad šestaci koji su svih ovih godina pozdravljali ljude jer oni znaju ko je Daliborka, oni znaju da je Sveta domar… Sve je tako spontano. Što bih ja njima – ‘crtaj, piši’ kad ne znaju ni lepo da crtaju, ni da pišu“, kaže Angelina i dodaje:

„To nije ne znam kakav bauk već novina, a prosvetni radnici se boje novina“.

I kao iz „topa“ dodaje nove ideje koje je upravo smislila:

„Možemo i muzičko da uključimo pa da pevamo: Au, što je škola zgodna ispred škole. Pa da napravimo mapu škole, ja mogu da razvijam taj čas na sve druge predmete“.

KAZNA JE NEOPHODNA – ALI KAKVA?

Dodaje da i ona sama mnoge stvari u školi nije naučila, da ih je učila kasnije kada su joj zatrebale.

„To je to reproduktivno znanje, a u našem obrazovanju vam samo ‘guraju u glavu’ i to sve brzo izvetri jer ga nigde ne koristite“.

Kaže i da je uvela važno pravilo – „ne trči se hodnikom, hodnikom se hoda, zato se i zove hodnik, a ne trčnik“.

„Moja metoda je jedinstvena i čujem kritike – kako smeš da pustiš decu da se ne povrede? Smeš da ih pustiš jer ih naučiš da se hodnikom hoda, vodiš ih napolje ako imaju zadatak i fokusirani su. A kazne slede svaki put kad me ne slušaju. Kazne su ‘fore’ iz Homer Simpsona – kad znaju da pišu, na primer, moraju 50-150 (za uporne) puta da napišu rečenicu ‘Ne trčim da ne ugrožavam svoju bezbednost’. Oni koji još ne znaju da pišu, crtali su isto toliko puta crtež zabranjeno trčanje. Ključno je da roditelj svaki taj crtež potpiše“, objašnjava Angelina.

Decu je, kaže, sramota kad donose potpisane kazne.

„I nema tu sad ćoška ili neke druge kazne…Moraš da primeniš neku sankciju jer deci ne vredi pričati. Mi im kažemo: ‘Razbićeš glavu i ići ćeš u bolnicu’, ali, ne vredi. Ali ovako nešto – da mu oduzmemo od slobodnog vremena kod kuće da pišu sto rečenica, što je potpuno glupa radnja – to pali“, objašnjava učiteljica.

Nasilje, sa druge strane, kažnjava mnogo ozbiljnije, i uopšte ga ne toleriše.

„Na vršnjačkom nasilju ne radi se dovoljno i zataškava se jer uvek postoji priča ‘Moje dete ne bi to uradilo’, ali jako je bitno da se odmah uključe roditelji. Ja ne čekam tri opomene – nego čim iskazuje nisilje zovem roditelje i kažem – on udara nekog u lice, da li ga vi udarate u lice? Roditeljima je jako ružno da to čuju“, objašnjava Angelina.

I samom detetu koje pokazuje nasilje kaže da će prvo pitati roditelje da li mu to rade kod kuće.

„Tu deca već zaplaču. Dakle, morate javno, morate pred svima i morate u saradnji sa roditeljima, moraju svi ozbiljno da shvate nasilje“, ističe učiteljica.

Kaže i da ako do tuče dođe, suoči dve strane i jako brzo se dođe do istine. „Uvek ima svedoka, njih 20 i brzo se dođe do istine“.

Ipak, Angelina nikada do sada nije primenila kaznu koja je popularna kod dela njenih kolega, ali i roditelja – nikada ne zabranjuje fizičko ili bavljenje sportom.

„A oni, jadni sve gojazniji, krive kičme svima. Koliko smo lepa i zdrava nacija bili, a sad je sve više tih problema i to nikad ranije nije bila kazna“.

I tu ukazuje na još jedan problem koji prave roditelji…

POBUNA RODITELJA PROTIV TRULE KOBILE

Roditelji nesvesno prave deci medveđu uslugu jer su deca prezaštićena.

Angelina se seća problema sa roditeljima, čak i peticija koje su pisali da se u školi ne igraju igre „Arjačkinje-barjačkinje“ ili „Trule kobile“, da se deca ne bi povredila.

„Sve one igre koje su nas razvile kao sportsku naciju sada ne smete da igrate zbog peticija roditelja. Kozlić se preskače u četvrtom razredu i pustimo ih samo da naskaču jer nisu dovoljno razgibani, pa nek u petom nastavnici vide šta će. Sada deca ne mogu da preskoče kozlić, a ‘Trule kobile’ su se nekad igrale i u predškolskom uzrastu„, objašnjava Angelina.

„Mač sa dve oštrice je saradnja sa roditeljima“, ocenjuje, ali dodaje da roditelji imaju i pravih primedbi i često pogode pravo u metu.

„Pitaju za rad koji nije doveo do rezultata na testu i pitaju ako oni puno rade sa decom šta će im onda škola.I nećemo da plaćamo privatne časove matematike, šta će nam onda nastavnici? To su prava pitanja“, kaže Angelina.

I ja pitam zašto je to tako?

„Zato što troje gleda u vas, a 28 kroz prozor. I nije u pitanju gradivo, ono je isto kao naše kada smo bili mali.Najgore mi je kad kažu: ‘Jao današnja škola!’ Nije ljudi to problem, nego nešto drugo. Moja mama nikada u životu nije videla moju školsku torbu, a kamoli da vidi sveske i šta ja radim. Četiri puta godišnje joj je bila obaveza da dođe na roditeljski, nije posećivala ‘otvorena vrata’. Ja sam bila ta koja mora da sluša u školi i da zna da uradi domaći. Mama može da bude pozvana u školu, a ja ako nisam dobra – za to dobijem batine“, objašnjava Angelina.

A zašto danas gledaju kroz prozor, pitam još jednom.

„Jer su im dosadna predavanja…Moj rad me zbog toga više na naučnoj osnovi zanima. Smatram da bi učitelji morali da imaju novi obavezan predmet posvećen tome. Jer, da se razumemo, svi učitelji znaju matematiku i srpski, ali metodiku ne znamo svi. Kako preneti znanje, imati osećaj da zadržiš pažnju, budeš lider, da se deca ugledaju na tebe…To nemamo svi i ne možemo ni da imamo. Zato smatram da je veoma bitan seminar koji smo organizovali ‘Učimo kroz igru poštujući različitosti’. Nije dovoljno završiti fakultet i dobiti diplomu, već da te svi zaintersovano slušaju. To je ta igra, morate da ih animirate…“, zaključuje Angelina.

Preuzeto sa portala mondo.rs

Autor: Danijela Pašić

Fotografije: Mondo/Goran Sivački

Link:https://mondo.rs/Info/Drustvo/a1229913/Uciteljica-Angelina-Mirkovic-novi-metod-nastave.html?fbclid=IwAR2okEboKBiJ1si6LpNRRLVactwNqr2lQnxT0gHl222fGdw0OktKfZ2Ypco

The post Učiteljica decu kažnjava forama iz „Simpsonovih“, a “pravi” odlikaše appeared first on Septembar.

U radu sa decom i u potrazi za što boljom završnom fazom časa nastala je igra koju sam nazvala „Prebacivanje preko mreže“. Ako se igra u sali za fizičko – koristi se odbojkaška mreža. Dozvoljene su i sve vrste improvizacije prepreke, umesto mreže, ako se igra izvodi u nekom drugom objektu.
Pravila igre: Učenici su podeljeni u dve grupe. Svaka grupa je na svojoj strani „mreže“ ili druge prepreke. Lopta se dodeljuje ili borbom ili ekipi koja je brojno slabija. Cilj igre je da se najjednostavnijim prebacivanjem lopte postigne poen tako što protivnička ekipa neće uhvatiti loptu. Nije dozvojeno dodirivanje mreže ili kanapa bilo kojim delom tela. Nije dozvoljeno dodavanje lopte unutar ekipe.

Varijante:
1. U fiskulturnoj sali – loptom za pilates ili loptom za odbojku
2. U školskom dvorištu – loptom za odbojku ili vaterpolo
3. Na zelenoj površini (prikladno i za prvake)-popularnom loptom „balonjarom“

Prednosti igre su mnogostruke: nema ispadanja, svi učestvuju i svi su nastavniku „na oku“; lopta za pilates oduševljava decu svojom veličinom, pojačava zainteresovanost za igru, ne izaziva povrede, njeno korišćenje angažuje veliki broj mišićnih grupa; poeni se postižu brzo, igra je dinamična i brzo se smenjuju vođstva (nema unapred odabranog kapitena); nastavnik prati decu lako i njegov je jedini posao da proglašava poene; deca su razigrana i čak i manje spretni nemaju osećaj neuspeha i odbačenosti iz igre; Igra angažuje i učenike koji su pošteđeni fiskulture, mogu da prate poene i ispisuju rezultate ekipa.Mišićne grupe koje su ovom igrom angažovane:
– kosi trbušni mišići pri zamahu
– triceps pri hvatu
– rameni pojas pri gađanju
– mišići leđa pri borbi za loptu
– mišići nogu pri skokovima

***Ovu igru sam uvela u drugom razredu i to upotrebljavajući loptu za pilates. Drugi razred je razred „oslobađanja“. On je ujedno i vreme za početak timskih igara, jer dete više nije u školskom okruženju usredsređeno samo na sebe. nastupa, tzv. period vasptavanja za društvo i kolektiv. Lopta za pilates ostavlja prostor da učenici ispolje svoje veštine, snagu i spretnosti, a da sa druge strane niko ne bude povređen na času-silinom „gađanja“.

Autor: Maja Radmanović, profesor razredne nastave

The post Završna faza časa u nastavi fizičkog vaspitanja appeared first on Septembar.

Svakog 20. jula u svetu se obeležava Međunarodni dan šaha. Neki ga smatraju sportom, neki misaonom igrom, neki razonodom. U koju ga god kategoriju svrstavali, šah je svakako jedan od najboljih i najkompletnijih stimulatora razvoja sinapsi, ili, kako se u narodu kaže, „moždanih vijuga“, i sredstvo poboljšanja mentalnog zdravlja u poznim godinama.

U Jugoslaviji, zemlji u kojoj sam rođen, šah je zauzimao značajno mesto u društvenom životu. Šahovsku sekciju smo imali još od prvog razreda osnovne škole, a nije postojala varošica, a bogme ni veće selo bez šah-kluba. Redovno smo pratili šahovske olimpijade, i na vrlo malo njih održanih do 1980. nismo osvojili neku medalju. Svetozar Gligorić je, sa 12 medalja, najtrofejniji igrač svih vremena u ekipnoj konkurenciji. Imali smo svetski poznata imena: Svetozara Gligorića, Milana Matulovića, Ljubomira Ljubojevića, Milunku Lazarević. I,  imali smo pristojnu državu u kojoj su živeli srećniji ljudi. Onda su došle devedesete i turbulentnih 30 godina u kojima su poremećeni svi sistemi vrednosti, znanje je sve više bacano u zapećak, a  sa njim i šah.Predsenik SANU Vladimir Kostić je pre nekoliko meseci na skupu “Novine u demencijama“ najavio da se  očekuje da će u bližoj budućnosti 10% stanovništva starijeg od 65 godina patiti od nekog vida demencije, a čak 6 do 8% od Alchajmerove bolesti. Da citiram: „U očekivanju smo velikog praska“ kada se radi o demenciji. A šah, između ostalog, pomaže u sprečavanju razvoja Alchajmerove bolesti, što pokazuje i studija objavljena u časopisu The New England Journal of Medicine, u kojoj su učestvovali ljudi stariji od 75 godina.

Koristi od igranja šaha su višestruke, posebno kod dece kod kojih se mozak razvija.  Ova igra ima neverovatnu moć stvaranja velikog broja sinapsi i samim tim povećava koeficijent inteligencije.

https://septembar.rs/artikli/sah-udzbenik/

Pored uobičajenih dobrobiti kao što su poboljšanje memorije, izoštravanje kreativnosti, povećanje pažnje, veoma je bitno da su obe hemisfere mozga angažovanje prilikom igranja šaha. Kada fizički vežbamo, vežbamo obe strane tela radi usklađenosti izgleda. Isto tako, zbog usklađenosti mozga, bitno je da se obe hemisfere razvijaju paralelno, koliko je to moguće.

https://septembar.rs/artikli/magicna-sahovska-citanka/

Još krajem prošlog veka je dokazano da se inteligencija može promeniti i za dvadeset indeksnih poena u zavisnosti od okruženja u kome se mozak razvija. Obogaćeno okruženje za mozak podrazumeva čitanje, fizičku aktivnost, bavljenje umetnošću i rešavanje problemskih zadataka. Šah je, uz bridž, na vrhu liste aktivnosti koje omogućavaju rešavanje velikog broja problemskih zadataka.

Na kraju, možda i najvažnija vrednost šaha u razvijanju dečjeg mozga ogleda se u prosuđivanju, predviđanju i planiranju strategije. Prefrontalni korteks, u kome se nalaze centri za planiranje, prosuđivanje i samokontrolu se poslednji razvija, tek u fazi adolescencije. Kritičko razmišljanje i planiranje koji su osnova šaha, pomažu tinejdžerima u ispravnom planiranju poteza , donošenju ispravnih, i izbegavanju rizičnih i neodgovornih odluka i izbora. Tih 16 figura kojima igrač komanduje mogu biti i 16 vojnika na bojnom polju, 16 zaposlenih u firmi kojom rukovodi ili 16 igrača na sportskom terenu koje trenira. Naučiti dete da donosi ispravne odluke u šahu, može značiti da ste ga naučili da donosi ispravne odluke u životu.

Najveći srpski stručnjak iz oblasti neuronauke, dr. Ranko Rajović,  često govori o štetnom uticaju kompjuterskih igrica i njihovom ograničavanju. Roditelji se žale da su deca „nemoguća“ i da bi bilo veoma teško to im zabraniti. Međutim, rešenje bi se možda moglo  naći u uslovljavanju – dozvoliti deci da igraju igrice koje žele u istom vremenskom periodu u kom igraju šah na internetu. Velika je šansa da mozak sam prepozna šta mu donosi veću dobrobit i da deca vremenom smanjuju vreme provedeno na igricama koje podstiču agresiju,  a više se posvete igrama koje im pružaju zadovoljstvo. Dajte deci šansu da vide stvari iz drugog ugla, ne samo iz onog kojim ih bombarduje internet.  Možda nije politički korektno, ali je veoma svrsishodno.

Naravno,  mnogo je bolje da detetu kupite šah i igrate s njim. To pruža dodatne mogućnosti – da mu ukradete figuru ili pomerite za jedno polje, kako bi videli koliki je nivo njegove pažnje. Takođe je dobro da ponekad odete od table kako bi proverili da li dete želi da vas prevari i pobedi po svaku cenu (vrlo verovatno, lično iskustvo kaže da je tako). Svakako je dobro ponekad napraviti neki „previd“ i izgubiti partiju, posebno na početku učenja, da detetu podstaknete motivaciju. Jednog dana će vam deca biti zahvalna, a vi ćete biti zadovoljni sobom jer ste uradili pravu stvar.

Kuda god da ide ovaj svet, a nismo u situaciji da prognoziramo ni šta će se desiti u sledećih 5 godina, uvek će veću šansu imati oni koji brže misle, bolje pamte i temeljnije planiraju.

Autor: Dragovan Vasić

The post Fitnes trener dečjih vijuga appeared first on Septembar.

28. Dečaci se više angažuju u istraživačkoj igri, dok se devojčice više angažuju u dramskoj igri.

Pregledajte prodavnice igračaka i većina vas lako može da identifikuje igračke koje su namenjene devojčicama, nasuprot igračkama namenjenih dečacima. Iako ima koristi od odabira različitih igračaka za dečake odnosno za devojčice, istraživanja i dalje govore da dečake više privlači istraživanje igrica, a devojčice su više okrenute dramskim igrama.

U Istraživačkom časopisu studenata osnovnih studija humanističkih nauka objavljen je članak o razlikama između devojčica i dečaka. Dečaci imaju tendenciju da budu više asertivni u svojim interakcijama i igricama, dok su devojčice intuitivne i bolje se međusobno povezuju dok se igraju.

Iako je ovo merilo, važno je napomenuti da nastavnici ne bi trebalo automatski da pretpostavljaju da svaki rod nije sposoban da se igra i na drugi način. Prosvetni radnici bi trebalo da poštuju ove razlike i da naprave prostor za svaki pol, odnosno da deca mogu da se igraju onako kako su po prirodi sklona, a istovremeno, decu treba ohrabriti da isprobaju metode koje im po samoj prirodi ne izgledaju zadovoljavajuće. Zašto? Kada su deca zajedno u istom prostoru, neretko će se u nekom trenutku zaigrati sva deca, i dečaci i devojčice. Tom prilikom će se igrati sve vrste igara koje su popularne među decom, i tzv. „muške” i tzv. „ženske”. I nikako ne treba zaboraviti činjenicu da i devojčice i te kako vole da istražuju, kao što ni dečaci ne zaziru od dramskih igara, pri čemu vole da glume svoje heroje iz crtaća.

29.Poznavanje glasova kao i prepoznavanje alfabeta povećava šansu dece da bolje čitaju.

Čim dete napuni dve godine, može početi da prepoznaje slova, brojeve i asocijacije zvukova koji im odgovaraju. Te veštine su rani pokazatelj sposobnosti dece da nauče da čitaju i da uživaju u književnosti kao deca, tinejdžeri i odrasli.

Istraživački časopis Skolastik u svojim istraživanjima navodi da postoji mnogo veština koje prethode veštini čitanja, a koje su neophodne za razvoj pismenosti, ali se dve ističu kao najvažnije: fonemska svesnost (razumevanje zvuka koji glasno pročitano slovo proizvodi), kao i prepoznavanje alfabeta. Iako je čitanje vizuelna veština, aktiviranje uha za prepoznavanje različitih zvukova svakog slova osnova je na kojoj se uči čitanje. Kada dete ne formira ove veze, sigurno će doći do problema s čitanjem i pisanjem koji mogu da budu frustrirajući i u starijem dobu.

30. Ritam pomaže deci da shvate razlomke.

Razlomci nisu lak koncept koji deca treba da savladaju. Međutim, to je osnovni matematički princip koji je neophodan za kasnije naprednije nivoe matematike. Ali, čini se da postoji veza između muzike i razlomaka koja se pokazala kao korisna.

U članku objavljenom u novinama Državnog univerziteta u San Francisku (SAD), edukatori su primetili da pljeskanje, bubnjanje, snimanje i pevanje pomaže učenicima da razumeju koncept razlomaka. U teoriji muzike postoje cele note, polovine, osmine, šesnaestine itd., pa učenici osvajaju vizuelnu veštinu da počnu sa postavljanjem razlomaka u određeni kontekst.

Rezultati pokazuju da učenici koji koriste muziku i ritam dok uče razlomke dobijaju znatno više ocene na testovima iz matematike nego učenici koji to ne čine. Zato izvadite svoje bubnjeve (prave ili improvizovane), iskoristite ruke i počnite da tapšete kako biste bolje razumeli razlomke.

31. Sanjarenje podstiče razvoj inteligencije.

Sanjarenje se često smatra gubljenjem vremena, a ponekad i kao nemogućnost osobe da se koncentriše. Ali nedavna istraživanja pokazuju da je upravo suprotno. Među mnogim prednostima, istaknuto je da sanjarenje doprinosi da se razvije duža pažnja, povećana odlučnost, kreativnost i čak viši koeficijent inteligencije (IQ).

Možda ovo objašnjava zašto su neki od najblistavijih umova bili rođeni sanjari – Ajnštajn je odličan primer. Zapravo, Elizabet Blekbern, prva Australijanka koja je dobila Nobelovu nagradu, rekla je: „Mislim da treba da nađete vreme za sanjarenje i da dozvolite svojoj mašti da vas vodi… Radite samo to neko vreme jer sam primetila da je kod kreativnih, uspešnih naučnika koji su zaista napredovali to bio deo njihovog života.”

Preuzeto sa

31 Surprising Facts About Learning

Prevod i lektura Septembar doo

The post Trideset jedna iznenađujuća činjenica o učenju 7/7 appeared first on Septembar.

23. Kod dece koja su ohrabrena da naglas razgovaraju sama sa sobom veća je verovatnoća da će uspešno učiti.

Da li ste ikada stajali ispred ogledala i uvežbavali prezentaciju ili važan razgovor koji je trebalo da obavite? Nauka pokazuje da je ovo korisna metoda učenja i samoanalize. Savet za izuzetnu decu uključio je koncept pričanja naglas u svoj članak o učenju.

Ako učenik radi na matematičkom problemu ili na nekom teškom konceptu, pričanje sa samim sobom može pomoći prilikom razmišljanja i logičkog zaključivanja. Govoreći glasno, učenik aktivira još jedno od pet čula, čulo sluha, i može postati svestan detalja koji mogu da mu promaknu ako samo čita iznova i iznova u sebi.

Ovaj koncept takođe pomaže prilikom pisanja. Ako dete pročita svoj sastav ili se rad pročita naglas, uvo može lakše da uhvati neke neodgovarajuće fraze koje se nekad i ne primete ako se rad isključivo iščitava u sebi, pri čemu se koriste samo oči.

24. Deca se ponašaju bolje kada su roditelji uključeni u njihovo obrazovanje, kako kod kuće, tako i u školi.

Kada roditelj šalje dete u školu autobusom ili ga dovozi kolima, to ne znači da je sve učenje prebačeno na školu. Roditelji su ključna komponenta uspeha svoje dece. Centar za učenike Univerziteta u Njujorku piše o roditeljima kao o ključnom elementu za uspeh u školi.

Učenje se nastavlja i nakon završetka škole. Roditelji mogu da pomognu deci prilikom izrade domaćeg zadatka, prilikom čitanja, u dodatnim aktivnostima, kako bi obogatili životna iskustva svoje dece koja se ne odnose samo na boravak u školi. Roditelji tako treba da budu obavešteni i o problemima u ponašanju deteta u školi ili o društvenim događajima kojima treba da prisustvuju. Kada su roditelji aktivni u obrazovanju svog deteta, to smanjuje emocionalne poremećaje i druge negativne pojave koje mogu ugroziti obrazovni proces.

25. Igranje igara može razviti pozitivan stav kod dece prema matematici.

Matematika lako može da postane dosadan i suvoparan predmet, pun problema koji se ponavljaju, formula i testova. Ali kada nastavnici dodaju igre u nastavni plan i program, stavovi učenika o matematici drastično se menjaju. Leika Breg sa Univerziteta Dikin u svom istraživanju primetila je da je igranje igara pomoglo da se promeni stav deteta prema matematici kao predmetu. Porastao je broj dece koja su bila u stanju da artikulišu pozitivne emocije vezane za matematiku, kao što je poraslo i poverenje dece u pogledu prihvatanja različitih koncepata. To je dovelo do porasta energije koju su deca bila spremna da ulože prilikom učenja matematike, porasla je motivacija kod dece što je, na kraju, dovelo do više uspeha. Čini se da je igranje matematičkih igrica pomoglo u ublažavanju dosade koja se javlja kada je neki matematički problem potrebno više puta rešavati kako bi se došlo do tačnog rešenja.

26. Deca koja učestvuju u šaljivim aktivnostima razvijaju bolje pamćenje.

Da li se sećate kada ste se poslednji put smejali od srca dok vas nije zaboleo stomak? Ako ste dovoljno srećni da vam je smeh verni pratilac u svakodnevnom životu, verovatno ćete se lako setiti šta je izazvalo taj smeh. Smeh je dokaz da su angažovani telo, um i srce i povećava verovatnoću da ste u mogućnosti da se setite šta je izazvalo pozitivne emocije. Smeh ne samo da povećava sposobnost deteta da se seća humora, već daje osećanje sigurnosti i zadovoljstva.

Pem Šiler i Klarisa A. Vilis, obe naučne radnice i predavači, specijalistkinje za izradu nastavnih planova i programa, objavile su tekst koji ističe ovu činjenicu. One su primetile da smeh, osim što povećava sposobnost deteta da se seća humora, daje i osećanje sigurnosti i zadovoljstva. Važno je da nastavnici koriste šaljive pesme, igre ili duhovite izraze da započnu lekciju. Ovaj pozitivan početak dovodi do uspešnog savladavanja lekcije.

27. Deca koja koriste elektronske knjige pokazuju veći nivo saradnje i pamte više informacija.

Kako razvoj tehnologija stalno napreduje, prostor za učenje i učionica brzo se menjaju. Knjige posebno prolaze kroz digitalni remont jer je sve više tekstova dostupno na internetu i u elektronskom obliku. U eseju pod nazivom „Efekti elektronskih knjiga namenjenih deci u obrazovanju” utvrđeno je da su studenti i đaci koji su koristili elektronske knjige sa zvučnim efektima, naracijom, muzikom i video-snimcima mogli da pronađu i navedu više informacija nego deca koja su koristila tradicionalni štampani tekst. Upotreba e-knjige takođe je poboljšala grupnu saradnju i omogućila učenicima više mogućnosti za interakciju. U suštini, e-knjiga je više doprinela grupnoj aktivnosti nego pojedinačno čitanje.

Preuzeto sa

31 Surprising Facts About Learning

Prevod i lektura Septembar doo

The post Trideset jedna iznenađujuća činjenica o učenju 6/7 appeared first on Septembar.

18. Mala deca se upoznaju s predrasudama na osnovu instrukcija, a starija deca na osnovu iskustva.

U časopisu Science Daily objavljen je članak u kome se nastavnicima daje uvid u to kako deca formiraju mišljenja o diskriminaciji i predrasudama. Kada je nekoliko grupa dece različite starosne dobi raspoređeno u različite grupe (s jednom grupom koja je diskriminisala drugu), na mlađu decu je veći uticaj imao sam komentar učitelja o diskriminatorskom ponašanju druge dece nego njihovo stvarno, lično iskustvo. Kad su starija deca pak u pitanju, ona su se oslanjala na lično iskustvo, a ne na mišljenje nastavnika.

Ovo ima izuzetnu važnost za vaspitače i učitelje, kao i za roditelje i negovatelje. Mala deca će verovati odraslima, čak i kada je to u suprotnosti sa sopstvenim iskustvom. Međutim, ovo traje kratko tokom razvoja i odrastanja. Od petog razreda, većina dece će verovati svojim vršnjacima ili sopstvenom iskustvu pre nego odrasloj osobi, čak i ako ta osoba ima značajan uticaj na njih. Pozitivne poruke i pouke o etničkoj pripadnosti i socijalnoj jednakosti najbolje se prihvataju u mlađem uzrastu i mogu imati trajan uticaj.

19. Učenje zasnovano na igri povećava pažnju deteta.

U studiji koju je uradio Australijski časopis za obrazovnu i razvojnu psihologiju, istraživači su detaljnije razmotrili kako učiteljeva uverenja u pogledu ranog obrazovanja utiču na okruženje u učionici. U nastavku istraživanja je učestvovala grupa učitelja i slede neki od zaključaka.

Kada učitelji imaju poverenje u sposobnost deteta da samostalno uči, odnos između deteta i učitelja je bolji. Učitelji su onda u mogućnosti da preuzmu više ulogu „moderatora” i da osmatraju aktivno učenje učenika. Učitelji su takođe uočili da kada je deci dozvoljeno da uče kroz igru, mnogo manje je vremena potrebno da se smire i posvete punu pažnju učitelju. Takođe, u ovom slučaju pažnja dece duže traje.

Učenje zasnovano na igri pomera fokus učenja od ishoda ili cilja ka procesu učenja.

20. Deca više nauče kada sama iniciraju aktivnost i kada u njoj aktivno učestvuju.

Radoznalost je kolevka učenja. Ako pratite dvogodišnjaka u toku nekoliko sati, gledaćete kako spontano istražuje svet oko sebe, prateći svoju urođenu znatiželju da sazna kako stvari funkcionišu, kakav im je ukus, kakav je osećaj na dodir, kako izgledaju i kako zvuče. Izuzetno je važno da roditelji ili učitelji i vaspitači budu u stanju da na najbolji mogući način iskoriste moć ove urođene i snažne radoznalosti u radu sa decom.

Centar za razvoj i učenje pruža negovateljima (roditelji, vaspitači, nastavnici, treneri) korisne savete o tome kako da što više prodube, na pravi način, rano iskustvo deteta. Jedna od ključnih tačaka jeste usredsređivanje na ovu suštinsku radoznalost kod dece. Da bi dete imalo priliku da inicira učenje, osoba koja podučava mora ostati u pozadini, podržavajući prirodnu radoznalost deteta i nudeći korisne načine za istraživanje.

Ovo se razlikuje od tradicionalnog modela nastave, gde nastavnik „deli” znanje i traži od učenika da nauči informacije.

21. Repovanje pomaže deci da nauče koncept mesne vrednosti cifre u matematici.

Jugozapadna laboratorija za razvoj obrazovanja (SAD) kreirala je lekciju iz matematike koja uključuje rep pesmu! Nije toliko iznenađujuće što rep muzika pomaže u učenju matematičkih koncepata. Ujednačeni ritam, kao i kadenca i rimovanje reči čine pesmu lakšom za pamćenje. Lekcija je napisana u stihovima i deca mogu da nauče pesmu, a uz to i matematičko pravilo. Ne treba zaboraviti da je i većina reklama namenjenih odraslima rađena u stihu uz adekvatnu muziku s ciljem da se ureže u pamćenje potencijalnih potrošača i kupaca.

Muzika je dokazana metoda za pomoć u učenju. Pokazalo se da klasična muzika pomaže koncentraciji, a melodije sa stihovima koji se rimuju (što je karakteristično za rep muziku) lakše se pamte nego spisak činjenica. Muzika aktivira sluh, omogućavajući detetu da koristi još jedno od svojih pet čula za učenje.

22. Jačanje sposobnosti dece da budu samouvereni istraživači razvija kod njih otpornost i samopouzdanje.

Jedan od najuticajnijih trenutaka za dete jeste kada shvati da negovatelj ili nastavnik veruje u njegovu/njenu sposobnost da uči. Ovo povećanje samopouzdanja aktivira već postojeće mehanizme učenja, koji su dostupni u mozgu, i unapređuje detetovu sposobnost otkrivanja novih stvari u svetu.

Učitelji i nastavnici mogu ovo da pospeše tako što će se držati po strani, pružajući mogućnost deci da sarađuju u grupama, kao i da podele razmišljanja nakon iskustva, tako da dete može da vidi šta je dobro funkcionisalo, a šta nije. Istraživanje Otvorenog univerziteta (V. Britanija) dokazuje da poverenje odraslih u dete takođe pomaže u motivisanju dece da nastave i kada neki eksperimenti ne uspeju. Neuspeh sada nije negativna stvar, već samo još jedno iskustvo u učenju.

Preuzeto sa

31 Surprising Facts About Learning

Prevod i lektura Septembar doo

The post Trideset jedna iznenađujuća činjenica o učenju 5/7 appeared first on Septembar.